Стваралаштво Кристофа Ернста Фридриха Вајсеа

У шестој емисији циклуса који приређујемо поводом 250. годишњице рођења Кристофа Ернста Фридриха Вајсеа, водећег данског композитора прве трећине 19. века, слуашћете дела овог аутора и Ернста Теодора Амадеуса Хофмана.

Божићна кантата број 3 Кристофа Ернста Фридриха Вајсеа, компонована 1836. године, представља једно од најзначајнијих дела овог композитора у оквиру његовог опуса од око тридесет кантата, компонованих за посебне црквене прилике. Као и друге Вајсеове кантате, и ова кантата није била намењена литургијској употреби, већ извођењу након црквене службе, у форми концерта, а компонована је на текст који је Вајсе преузео из збирке песама свог савременика Бернхарда Северина Ингемана, данског књижевника познатог по историјским романима и националним песмама које величају средњовековну прошлост Данске.

За генерацију раних романтичара средњи век био је стална инспирација, поготово на плану црквене, односно духовне музике и уметности. Е. Т. А. Хофман, две године млађи од Вајсеа, пре свега је познат као водећи музички критичар и писац почетка 19. века, али је био је активан и као композитор. Природа црквене музике и уметност хорског става била је неретка тема у његовим написима, а као композиција у којој је Хофман покушао да демонстрира своје закључке истиче се Мизерере у бе-молу за солисте, хор и оркестар. Иако из протестанске породице, Хофман је одлучио да компонује на латинском језику, те је за своје дело користио одломак псалма, водећи рачуна о пажљиво осмишљеној прозодији, поштовању музичке дикције и праћењу значења текста. Заокруженост дела постигнута је финалном фугом која се ослања на тему уводног става, Misere mei, Deus, док је у централним ставовима изражена употреба фригијског модуса, чиме се и на звучном плану остварује архаична, средњовековна представа црквене музике на којој је генерација романтичарских музичких писаца инсистирала.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић