Читај ми!

Сећање на Рајка Максимовића

Емисију посвећујемо Рајку Максимовићу, истакнутом уметнику и педагогу, који је преминуо у петак, 16. августа у деведесетој години живота.

Рајко Максимовић је рођен 1935. године у Београду, где је завршио основне и мастер студије композиције у класи Предрага Милошевића, на Факултету музичке уметности. На овој институцији је 1963. добио место асистента, а потом је постао професор композиције и оркестрације, што је дужност коју је обављао до одласка у пензију 2001. године. Усавршавао се као Фулбрајтов стипендиста на Принстону, где се упознао са тековинама електронске музике. У првој декади свог стваралаштва, која започиње шездесетих година, Рајко Максимовић је неговао модернистичко писмо, које се ослањало на тековине пољске школе, уз снажан експресивни гест и употребу алеаторике. Међу најзначајнијим остварењима овог периода су свакако симфонијске композиције – Not to Be or To be, Eppur si muove, односно Музика постајања, за симфонијски оркестар, у којој се први пут у нашој музици примењује алеаторика. У концертаном опусу треба поменути Клавирски концерт и Партиту кончертанте за виолину и оркестар. Ту су и епска партита за мешовити хор, групу инструмената и гудачки оркестар Кад су живи завидели мртвима, као и сведеније, експериментално-лирске композиције Две Башове хаику за глас, три инструмента и магентофон, односно Три хаику за женски хор и камерни оркестар. У овим делима Рајко Максимовић показује два важна пола свог стваралаштва – склоност ка снажном гесту и епској нарацији са једне, односно пропитивању вокалног, хорског и лирско-поетског израза са друге стране.

У другој половини седамдесетих година, аутор започиње истраживање онога што назива „архаични амбијент” кроз мадригалски хорски циклус Из тмине појање, настављајући је у делу Речи у камену за хор и опционе удараљке, односно Les Proverbes de Fénis за четири гласа и ансамбл старих инструмента.

Ова линија кулминира у две композиције настале у другој половини осамдесетих година, а то су Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша за соло бас, хор и камерни оркестар и Пасија Светога кнеза Лазара. Од почетка деведесетих година Рајко Максимовић се враћа камернијем звуку и лирској инспирацији стварајући дела попут Можда спава за мецосопран и камерни оркестар, Прелид за преподне једног фауна за флауту и гудаче, Rosebud за гудаче или Псалм 90 за хор, дечји хор, флауту, трубу и хорну.

За своја дела добио је бројне награде, укључујући Христићеву награду 1961. за Клавирски концерт, Мокрањчеву награду за Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша и Октобарску награду за Пасију Светога кнеза Лазара. Такође, добио је и Вукову награду 2007. године за животно дело.

Монументалну композицију Пасија Светог кнеза Лазара из 1989. године, Рајко Максимовић сматрао је својим најуспелијим делом и сумом стваралаштва. Ова композиција јесте плод дугачке гестације, с обзиром на то да су се први пут тема Косовског боја, као и текстови који ће се у њој оваплотити појавили у делу Кад су живи завидели мртвима из 1963. године. Већ тада, аутор је показао посебан афинитет према српским средњовековним списима, архаичној патини језика, коју је спајао са својим тада смелим, авангардно мишљеним језиком. Радећи на Пасији, Максимовић је искористио делове из своје претходне композиције – посебно одсек Лазарева реч, у којој се осећа прочишћена, архаизована, дијатоника потоњег дела. Али, радећи на Пасији он је отишао корак даље, учећи српскословенски језик и сарађујући са историчарем Ђорђем Трифуновићем, једним од врсних познавалаца српске средњовековне књижевности. Ово урањање у ‘архаични’ слој језика оставља дубок печат и на саме елементе музичког језика, који су једноставнији, пластичнији, непосреднији. Сама генеза Пасије Светог Кнеза Лазара, која је произашла из уметникове личне побуде да се бави овом темом, десила се у тренутку када је добила своју ненадану пројекцију у простор дневне политике. Наиме, Максимовић ју је понудио за извођење поводом обележавања шест векова од Косовске битке, да би се снимак дела појавио и на Газиместану као пролог Милошевићевог говора, који је променио историју Србије и Југославије. Аутор је био дубоко потресен овом манипулацијом и чини се да његово потоње повлачење у свет камерне музике и лирских тема има везе са овом епизодом али и са дешавањима деведесетих уопште. У крањој линији, Максимовић је објавио мемоарско-аутобиографску триологију Тако је то било како би оставио будућим поколењима и свој увид – духовит, запитан, радознао – о сопственим делима и времену у којем је живео.

Уредница Ксенија Стевановић

 

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару