Светске музичке позорнице

У остварењу Метакосмос Ана Торвалсдотир, једна од најзанимљивијих савремених исландских композиторки, представља мрачно путовање које иде даље од хоризонта и истиче да се наслов „односи на идеју да упаднете у црну рупу и стигнете на место које нико не зна и над којим немате контролу”. Критичари наводе да је „музика готово малеровске атмосфере, на тренутке мрачна, а заправо обојена нордијском лепотом”. Дело је настало 2018. по поруџбини Њујоршке филхармоније, а премијерно га је дириговао Еса-Пека Салонен. Европска премијера била је наредне, 2019. године, а Метакосмос су том приликом интерпретирали Берлински филхармоничари.

Малер је Песму о земљи компоновао 1908. и 1909, у завршној фази свог стваралаштва, обележеној великим ударцима који су га задесили на приватном и професионалном плану. Наиме, у кратком раздобљу 1907. године изгубио је ћерку Марију, место директора Бечке опере, а лекари су му саопштили да је његово срце у таквом стању да ће живети још свега неколико година. Егзистенцијална криза кроз коју је у том периоду пролазио представљала је са једне стране окидач, док му је са друге била покретач да преиспита мрачну границу између живота и смрти. Како је и сам писао: „Један једини ударац био је довољан да изгубим сав спокој и мир који сам икада постигао. Стојим лицем у лице са празнином и сада, на крају свог живота, морам да почнем да учим како да поново ходам...”, истакао је композитор. За разлику од колосалне Осме симфоније из 1907. коју је насловио Симфонија хиљаде и са којом је достигао врхунац своје каријере диригента-композитора, у Песми о земљи Малер, музичким језиком позног романтизма, дочарава потпуно другачији свет. Наиме, када се упознао са стиховима из антологије старе кинеске лирике из периода династије Танг коју је, у слободном преводу под насловом „Кинеска флаута” објавио Ханс Бетге, Малер је добио инспирацију да компонује дело које је сматрао „опроштајем од овоземаљског живота”.

Писано за тенор, мецосопран или баритон, и оркестар, ово остварење оставило је велики траг у историји музике. Са једне стране, Малер је дао нови облик позно романтичарском лиду преместивши га из салона и камерних сала у концертне дворане, док је, са друге, у њему успео да прожме два готово неспојива жанра и истакне њихове основне карактеристике – интимност лида и грандиозност симфоније – а све у циљу приказивања и дочаравања личних стања. Песма о земљи се састоји од шест ставова, односно песама, а називи су: Напитнице о земаљској беди, Усамљен у јесен, О младости, О лепоти и Пијан у пролеће. У последњем, шестом ставу названом Растанак, који траје колико и претходних пет заједно, последње речи говоре о обнављају земље у пролеће – то су стихови самог композитора који је, суочавајући се са близином сопствене смрти, скупљао храброст из свог циклуса о смрти и поновном рођењу у природи. Малер је као основу користио Бетгеов слободан превод кинеских песама, а и сам је начинио одређена прилагођавања текста.

Чланови Симфонијског оркестра Франкфуртског радија и диригент Алан Алтиноглу су Песму о земљи интерпретирали према новом издању Међународног друштва Густав Малер, а које је објављено ове године. Као солисти наступили су Клеј Хили, тенор и Самуел Хаселхорн, баритон.

Уредница Ирина Максимовић Шашић