Простори пијанизма – Едвин Фишер

„Едвин Фишер је на сцени био ниска, лавовска, готово еластична фигура чија свака тетива као да је вибрирала елементарном музичком снагом. Дивљина и благост никада нису били далеко једна од друге у његовом свирању клавира, а демонски изливи магично би се у трену преображавали у стања унутрашњег мира. За њега није био велики проблем да током свирања изгуби себе колико и да се изнова пронађе. Фишерово свирање спорих ставова било је пуно спонтаности поред које је музицирање других уметника, укључујући позната имена, деловало академско или неискрено. Кроз Фишерово свирање слушалац је био у непосреднијем контакту са музиком – јер као да није било завесе пред душом када је комуницирао са публиком. Један други музичар, Фуртвенглер, стварао је у истој мери осећај да се музика не свира, већ да се дешава сама.”

Речи Алфреда Брендела посвећене његовом учитељу Едвину Фишеру тек делом скицирају портрет овог “најмодернијег” међу великим пијанистичким херојима моно ере. Швајцарац по рођењу, Фишер је био један од најзначајнијих, мада прилично самосвојних припадника такозване немачке пијанистичке школе прве половине 20. века. У времену када је неспутано свирање све више одмењивано одговорношћу према композиторовом запису, када је романтичарска литература уступала место интересовањима за музику ранијих епоха, те коначно, када се функција пијанисте преображавала од артисте акробатских способности ка тумачу литературе и беспоговорног слуге аутора дела, Едвин Фишер је деловао управо као проносилац ових нових идеала за клавиром. Његов изражени антиромантизам, избегавање сваке врсте изазивања такозваних допадљивих, спољашњих ефеката, али и постављање мање заслупљених композитора попут Баха и Моцарта у епицентар сопственог репертора сврставају га из данашње перспективе у пијанисте новог, модерног доба знатно више него многе пијанисте њему блиских генерација попут, рецимо, Кортоа или Фридмана који су зрачили ореолом светитеља неког прошлог времена. Ипак, са веће историјске дистанце коју нуди садашњи тренутак најисправније би било рећи да је Фишер био фигура транзиције у чијем се свирању такође примећују реликти оне врсте понесености и фантазије какве ће међу пијанистима након Другог светског рата бити готово у потпуности потиснуте. Његово свирање у том погледу никада није било наглашено интелектуалистичко, а одговорност према верном тумачењу музичког дела више се задржавала на самим нотама него што је продирала кроз њих. Чине се у том смислу исправним речи Стефана Цере да је „Дубоко замишљен, Фишер био можда мање експлицитно интелектуални музичар од Шнабела. Његово свирање никада није скретало пажњу на себе, али темперамент, смелост и бљескови проницљивости коегзистирају са дубоко рефлексивним квалитетима”. Ова проницљивост више је, треба приметити, била интуитивна и потицала из његове урођене музикалности него што је била вођена великим идејама. Његов Бах је зато увек био обликован кроз спој привржености нотном тексту и сензибилитета проистеклог из ’задатог’ медија савременог клавира, а не из потребе за приближавањем аутентичној звучној стилистици барокне музике. О овоме сведочи и његова надахнута интерпретација Бахове Хроматске фантазије и фуге у де-молу из 1931. године, једног у низу дела из опуса барокног композитора које је овај пијаниста забележио током 1930-их године прошлог века, а међу којима се у првом реду налази целокупан Добротемперовани клавир – збирка од 48 прелудијума и фуга чији је пионирски тонски запис реализовао управо Фишер као свој пијанистички ’магнум опус’ за Хиз Мастерс Војс.

Рођен 1886. године у Базелу, Фишер је након првих музичких подука добијених од Ханса Хубера школовање наставио на Штерновом конзерваторијуму код Мартина Краузеа, познатог пијанисте и педагога, иначе једног од последњих Листових ученика у чијој ће класи нешто касније студирати и Клаудио Арау. Мада је у младим данима стекао бројне симпатије, између осталог и Ежена Далбера који му постаје покровитељ, као свог јединог стварног учитеља Фишер је током живота сматрао једино Краузеа чије су педагошке поставке преимућство давале менталним процесима над техницизмом, односно подразумевале поступак у коме се идеја дела и његова звучна представа уобличавају у глави, док је прсти потом само прецизно преносе на клавијатуру. Овај метод, типичан за ново доба, заступаће и сам Едвин Фишер који убрзо по стицању дипломе започиње плодан педагошки рад – своју једнако важну професионалну преокупацију којој ће поред извођачке бити посвећен током читавог живота. Године 1905. он тако добија класу на Штерновом конзерваторијуму, а његови концертни ангажмани међу којима су посебно били значајни они са оркестрима воде га до сарадњи са највећим диригентским именима попут Вилема Менгелберга, Феликса Вајнгартнера, Артура Никиша, Вилхелма Фуртвенглера и Бруна Валтера. Усредсређен на немачку пијанистичку лиетратуру, у првом реду Моцарта, Бетовена, Шуберта, Шумана и Брамса, Едвин Фишер је значајан допринос дао афирмацији бројих концертантних дела, нарочито Баха и Моцарта која су сразмерно ретко била заступљена на репертоарима до његовог времена. Интересантно је, међутим, да Фишер бележи и своје диригентске ангажмане, посебно из позиције солисте, што је била револуционарна новина током међуратног периода. У Берлину ће тако основати и сопствени камерни ансамбл са којим остварује снимке аутора које смо поменули. Између 1931. и 1935. године педагошки рад наставља на Високој школи за музику у Берлину где наслеђује Артура Шнабела који је услед нарастајућег антисемитизма био приморан да емигрира у Сједињене Америчке Државе. Управо су ове године биле период Фирешовог најплоднијег деловања обележене и камерним музицирањем које је током међуратног периода доживљавало своју историјску реафирмацију. Тако, 1935. са челистом Енриком Маинардијем оформљује трио којем се испрва прикључује виолиниста Георг Куленкамф, а након његове смрти Волфганг Шнајдерхан. Музичке активности овог састава, као и самог Фишера спонтано ће се, међутим, услед ратних околности окончати 1942. када се он повлачи у родну Швајцарску и прекида са јавним наступима. Са обновом концертних активности која га у годинама након Другог светског рата враћа на европске сцене, Фишер се интензивније посвећује педагогији, посебно у форми мастеркласова које редовно држи у Луцерну, а које током 1950-их година похађају неки од касније значајних пијаниста попут Алфреда Брендела, Паула Бадуре-Шкоде и Данијела Баренбојма. Ових година, посвећује се и писању стручне литературе, те објављује своје познате књиге: Рефлексије о музици, Клавирске сонате Лудвига ван Бетовена – водич за студенте и аматере, као и Студију о Јохану Себастијану Баху. Услед погоршања здравља, Фишер 1954. трајно прекида пијанистичко деловање – пет година пре комперцијализације стерео технологије и шест година пре смрти, 1960.

Међу његове бројне дискографске доприносе у чије врхунце спадају капитална дела клавирске литературе попут одабраних Бетовенових соната, Шубертова Вандерер и Шуманова Фантазија у Це-дуру, својеврсно место заузима и свих осам Шубертових Емпромптија које је забележио 1938. године. У емисији репродукујемо први Емпромпти у це-молу из опуса 90.

Мада би се прегледност форме и саме звучне слике музичког дела могле приписати немачкој страни Фишеровог пијанизма, изразити лиризам и једноставна музикалност која стоји у позадини његових креација сврставају га у посебан ред пијаниста међуратног периода. Овај уметник није посезао за колоризмом, али материјалност његовог клавирског тона није имала ни предзнак строгости типичне за знатан број немачких пијаниста. Блага природа његовог карактера због које је био једнако омиљен међу публиком, ученицима и музичарима са којима је сарађивао, рефлектовала се уз узлете страсти и фантазије и у његовој музици над којом се као највиши уздизао идеал једноставности. И то је можда управо окосница која га је издвајала у односу на бројне друге пијанисте међуратног периода. У времену у којем су се пијанистички виртуози грчевито борили за очување романтичарског пламена који се неумитно гасио са све дубљим улажењем у 20. век на једној страни, и нарастујућим интелектуалистичким задирањима у литературу на другој, берзбижност којом је Фишер пласирао своје музичке доживљаје дела уистину је представљала новину, али и својеврсну оазу пијанистичког поштења и непретенциозности испуњене искреношћу, проживљеним искуством и задивљујућим мајсторством превођења уметничке инспирације у живи звук.

Аутор емисије: Стефан Цветковић