Камерни концерт

Захваљујући неоспорном таленту, али и срећним животним околностима, Менделсон је имао прилику да у потпуности развије свој потенцијал. Наиме, његов отац, угледни берлински банкар, позивао је професионалне музичаре у свој дом недељом да се придруже породици у неформалном музицирању. Ови недељни концерти били су подстицај младом Менделсону да развија своје идеје кроз праксу. Већ са шеснаест година компоновао је Октет за гудаче, а наредне 1826. написао је Гудачки квинтет број 1 у А дуру опус 18. У квинтету је исказао, са једне стране, владање класицистичким формалним обрасцима Моцартовог и Хајдновог наслеђа, а са друге, велику вештину у писању виолинских деоница, што је био резултат блиског контатка са најистакнутијим виолинистима тог доба. Током боравка у Паризу 1828. године, Менделсон је сазнао за изненадну смрт Едуарда Рица, свог пријатеља и првог учитеља виолине. Одајући почаст преминулом уметнику написао је интермецо са насловом In memoriam, као други став квинтета, а ревидирана верзија објављена је у Бону 1832. године. 

Гудачки квинтет број 2 у Бе дуру написан 1845. једно је од последњих дела у његовој композиторској каријери. Менделсон је одлучио да га не објави јер није био задовољан партитуром, а у писму Мошелесу је истакао да посебно није задовољан финалом, због чега је дело објављено постхумно 1851. године. Овај квинтет рефлектује еволутивни пут Менделсоновог стила који се огледа у ослобађању од контрапунтског начина мишљења, класичарске симетрије у форми и тежњи ка отворенијем и драматичнијем романтичарском изразу.

Ауторка емисије Тамара Симовић