Антологија српске музике – Предраг Милошевић

Један од најсвестранијих „Пражана”, генерације композитора која је студије завршила у чешкој престоници између два светска рата, преносећи у нашу средину идеје европске модерне, културу Србије је задужио као композитор, диригент, пијаниста, музички писац, педагог, редовни професор и декан Факултета музичке уметности, преводилац, организатор музичког живота и друштвено ангажован посленик. Милошевић је био диригент Првог београдског певачког друштва, са којим је освојио прво место на такмичењу у Будимпешти 1937, затим диригент Београдске опере скоро двадесет година, потом редован професор композиције и дириговања на Музичкој академији у Београду, начелник музичког одељења Радио Београда 2, директор и диригент Народног позоришта у Новом Саду, те председник Удружења композитора Србије.

Рођен у источној Србији, у Књажевцу 1904. године, Милошевић је музику почео да учи у Музичкој школи у Београду, а 1922. уписује студије на Академији за музику у Минхену, где су се пре њега школовали Мокрањац, Бинички, Милојевић и Манојловић. Из финансијских разлога, студије наставља у Прагу, уписујући три одсека – клавирски, композицију и дириговање. Културна клима у овом граду, отворила му је сасвим нове хоризонте, пре свега због отворености ка новој, савременој музици и авангардним стремљењима. Ипак, Предраг Милошевић „није био авангардиста”, како то наглашава ауторка његове монографије Јелена Михајловић Марковић, те његове композиције из тог периода, Мала свита и Сонатина, остају у импресионистичком стилском оквиру. Како ауторка наводи „његово опредељење за импресионистички израз, можда помало и одраз критизерске, неповерљиве дистанце од радикално новог, било је у највећој мери продукт личног афинитета и жеље да оствари дух оног што је за њега први пут значило ново, још десетак година раније, и тада га опчинило, отварајући му свет музике нових боја и звукова”. Сонатина остаје до данас једно од најпопуларнијих Милошевићевих остварења, које се често налази на репертоарима домаћих пијаниста, а у емисији ћете слушати интерпретацију Душана Трбојевића, забележену 1981. године.

Ово дело настало је 1926, када је Милошевић дипломирао композицију, а у наредним годинама стећи ће и дипломе из клавира и дириговања. Своје композиторско образовање, наставио је у оквиру мајсторске школе Јозефа Сука, чија је уметничка личност оставила снажан печат на младог аутора и охрабрила га да превазиђе импресионистички стадијум, мењајући „оријентацију у правцу неокласичног стилског израза”. Као дипломски рад у класи Јозефа Сука 1930. године настаје Милошевићева Симфонијета у коју композитор уноси „нове, оригиналне замисли рађене са пуно темперамента и духовитости, као и зналачким третманом оркестра”. У српској литератури ово дело представља први пример употребе смањеног оркестарског састава, у којем примат над звучном пуноћом преузима „мелодијски цртеж”, како то примећује Властимир Перичић. „На тај начин је, упркос сразмерно сложеној полифоној фактури, постигнута прозрачност, каква одговара карактеру ове музике, пуне покрета и младићке безбрижности, али и оштрине у смелом, атоналном хармонском језику”, закључује Перичић.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић