Драган Проле: Ка другачијем појму историје (2)

Славни текст „Крај историје” америчког теоретичара политике и упосленика америчке владе Френсиса Фукујаме својевремено је – пре тридесетак година – изазвао велику буру у теоријским и филозофским круговима. Фукујама је, наиме, позивајући се пре свега на Хегела, тврдио да је човечанство, најзад, дошло до краја своје историје с обзиром на несумњиву победу либералних поредака у односу на нелибаралне режиме, пре свега у односу на комунизам као оличење неслободе и терора. У међувремену понешто се променило, али Фукујамина теза о крају историје и даље изазива сложене реакције.

Драган Проле се усредсређује пре свега на Хегелов појам краја историје и у свом богатом тексту истиче важан моменат који се, упркос небројеним коментарима Хегелове филозофије, показује као недовољно промишљен: рад негације. У дијалектичком току негација не само да није пуко поништавање онога што негира – она није деструкција – већ је моменат кретања самог појма, у извесном смислу чак и погон, гориво захваљујући којем се појам креће. Због тога је Проле у стању да каже како шеријатско право, иако супротстављено поретку слободе, није негација либералног поретка, јер бичевање као казна, или ускраћивање женама елементарних права излази изван цивилизацијског поретка и представља својеврсну (дијалектичку) аномалију. Строго узев, у шеријатском праву нема рада негације, нити је оно, из себе самог, у стању да произведе рад негативног. Томе насупрот, сам либерални поредак прожет је радом негативног као онога што је констутивно за сам појам слободе (можеш критиковати поредак који ти омогућује критику, а да због тога не будеш изопштен, лишен слободе, или провучен кроз таблоиде). Због тога, најзад – због тога што је рад негативног бесконачан – не може бити речи о крају историје у Фукујамином смислу, а питање је, чак, у којој мери је Хегелова поставка, изражена на овакав начин, оправдана.

Уредник Иван Миленковић