Мајстори барока

Слушаћете Оркестарске свитe у Де дуру, број 3 и број 4 Јохана Себастијана Баха, као и Оркестарску свиту – увертиру у Це дуру Георга Филипа Телемана, са поднасловом Хамбуршке плиме и осеке.

Бах је током периода проведеног у Лајпцигу, између 1723. и 1750. године, поред својих црквених активности, деловао и као својеврсни музички управник овога града. Његова дужност је, између осталог, била да руководи једним од два градска оркестра – ансамблом Колегијум Музикум, који је 1701. године основао Георг Филип Телеман. У складу са тим, имао је обавезе које су подразумевале и компоновање световних дела, те се претпоставља да je четири оркестарске свите које има у свом стваралачком опусу, написао управо за овај састав. Са овим делима, Бах је изашао из оквира типичне барокне свите, односно циклуса чију структуру чине четири игре: алеманда, куранта, сарабанда и жига. Овим композицијама Бах је досегао врхунац у жанру, и оне илуструју плод његовог обимног и значајног рада у пољу инструменталне музике. Све четири свите отпочињу увертиром – једним од елемената преузетих из француског музичког наслеђа које је Бах веома ценио и коjeм се дивио од младих дана. У увертирама долази до опсежног развијања музичког материјала, а свака од свита је драматуршко функционална целина чији су ставови повезани промишљеним и констрастним низањем игара различитог темпа и карактера.

Оркестарска свита у Де дуру број 3, која датира из 1731. годне, писана је за три групе инструмената које чине три трубе, две обое, тимпан, гудачи и басо континуо. Други став овог остварења је Арија, која је центрирана око мелодије која ће касније постати једна од најпрепознатљивијих у целокупном Баховом опусу. Овај став је једини који није у форми француске игре, већ подсећа на лагане ставове Бранденбуршких концерата. У њему су изостављени дувачки инструменти и тимпани, а гудачком корпусу Бах препушта да ’носи’ целокупну мелодију.

Као централна личност у музичком животу Хамбурга, Георг Филип Телеман био је позван да 1723. године напише световну композицију поводом прославе стогодишњице постојања Хамбуршког aдмиралитета. Том приликом настала је музика композиција Хамбуршке плиме и осеке чији ставови чине алегоријске илустрације античких богова река и мора, који су Телеману послужили као инспирација и били пригодни догађају који се одржавао на обали реке Елбе. Дело је конципирано кроз десет ставова – на првом месту је увертира у којој се представљају физичка кретања океана, након чега следе плесни ставови који илуструју божанства и водене нимфе.

Ауторка: Саша Тошковић