Простори пијанизма – Соломон

„Соломон је у своје свирање удахнуо такву магичну свежину да би слушалац могао бити готово убеђен да инспирисани уметник први пут чује и проживљава музику коју изводи... Његова интерпретација је увек на истом уметничком нивоу као и сама композиција. Он не само да је изводио, већ је стварао музику…“ Ове речи Џералда Мура можда у најконцизнијем облику сублимирају утисак који је Соломонов пијанизaм остављао на савременике. Ипак, надахнути, креаторски приступ музичком делу код њега није био романтичарског типа, базиран на слободи у третману композиторовог записа, већ је проистицао из јединственог музичког сензибилитета којим је Соломон успевао да у зрелим интерпретацијама сачува онај драгоцени рефлекс првог сусрета са делом. Бриљантне технике која никада није прелазила у пуку демонстрацију вештине на једној страни, и интелектуалног приступа који је заобилазио дубиозне филозофске контемплације за клавијатуром на другој, Соломонов пијанизам зрачио је интригантном привлачношћу, представљајући уистину чудан спој супротности чију је амалгамску тајну очито познавао једино он. Јер, како би се другачије уопштила формула свирања по којој је у исто време могуће бити академски усидрен а оригиналан; ригидан али непосредан; одмерен а при томе експресиван; антивиртуозан али бриљантан..? Овај уметник, познат по легендарном имену које је делио са библијским краљем Израела и којим се искључиво професионално представљао током живота, по многима је био можда и највећи британски пијаниста 20. века. Шире посматрано, Соломон је био изразити еклектичар и тиме је остао једна од најинтригантнијих појава међу уметницима клавирског извођаштва прошлог столећа.

Рођен 1902. године у Лондону, у немачко-пољској породици јеврејског порекла, Соломон Катнер је до професионалне афирмације прошао пут типичан за многу музички надарену децу свог времена. Као чудо од детета чији је музички дар био препознат у његовој седмој години, формално образовање започео је у осмој, да би већ са десет имао први јавни наступ изводећи у Квинс холу – помало невероватно – грандиозни Први клавирски концерт Петра Чајковског. Критика је том приликом забележила да „дете има запањујући осећај за музичку организацију, те да чак ни ‘баналан’ концерт Чајковског није могао да умањи топлину његових музичких концепција и прилично запањујућу величину његовог свирања; уводни акорди су били изведени са огромном снагом и ауторитетом, док је његов додир стварао сонорност упарену са веома финим осеcћајем за ритам…“ Соломонови јавни наступи, међутим, убрзо ће бити одмењени озбиљнијим студирањем музике код Матилде Верне, ученице Кларе Шуман и у то време познате пијанисткиње и педагога која ће остварити кључан утицај на њега, преносећи му аутентична знања немачке пијанистичке школе са самог извора. Интензиван седмогодишњи период учења праћен обнављаним концертним наступима и турнејама окончаће се 1919. године када се Соломон одмиче од професионалних ангажмана и сели у Париз, где се наредне две године, далеко од светлости позорница, посвећује усавршавању код Лазара Левија – некадашњег студента Луја Дијемеа. Левијеве лекције из француске пијанистичке технике усмерене на знатно колористичније и бриљантније обликовање клавирског звука, на Соломона ипак није оставило позитивне утиске и он се повратком у Лондон 1921. године као формирани уметник у потпуности окреће каријери концертног пијанисте. Све већи успеси праћени позитивним одјецима критике током наредних неколико сезона одвешће га 1926. преко Атлантика у Њујорк где остварује амерички деби, а потом, 1929. године и до Колумбије за коју остварује прве трајне снимке. У питању су, наиме, била дела Франца Листа која откривају Соломонов из данашње перспективе мање познати афинитет за виртуозну музику овог композитора. Комад Крај извора из прве свеске Ходочашћа по Швајцарској и Концертна етида Ла Леђереца вредна су сведочанства Соломоновог раног пијанизма карактеристичног по кристално јасној артикулацији, суптилном педалирању и знатној пажњи коју посвећује структури дела, док његово завидно виртуозно мајсторство само служи музици…

Бриљантни клавирски пасажи у овој етиди подређени су врло прегледној и готово класично уређеној, стабилној форми. Њихов прецизан и осмишљен, а не импулсиван пласман, не оставља простора гибању темпа, нити било каквим поступцима који би изазивали „акробатски“ ефекат…

Међуратне, тридесете године прошлог века биле су време Соломонових изузетних професионалних постигнућа обележенх развијањем концертне праксе широм Европе, али и студијским снимањима, те он тако између 1929. и 1934. за Колумбију оставља више тонских записа дела Шопена и Листа, док рани комерцијални снимак Првог клавирског концерта Петра Чајковског – који реализује са Хале оркестром и Хамилтоном Хартијем – стиче велику популарност. Године 1939. Соломон се враћа у Сједињене Америчке Државе и то на Светску изложбу у Њујорку дајући у оквиру британске недеље музике премијерно извођење Клавирског концерта ин Бе Артура Блиса, дела које ће стећи маркантаан значај у британској музичкој литератури прве половине 20. века. Мада у периоду од 1934. до 1941. неће остварити ни један студијски снимак, нови замах уследиће након уговора који потписује за His Master’s Voice, издавача са којим ће остварити трајну сарадњу. Прво дело које је Соломон снимио за HMV биле су тако Брамсове Варијације и фуга на Хендлову тему, на које ће се потом надовезати Трећи клавирски концерт Лудвига ван Бетовена и низ других значајних дела клавирске литературе. Током Другог светског рата, Соломон ће својој извођачкој пракси дати ангажован карактер и то на самом фронту на којем попут многих уметника тих дана подиже војнички морал свирајући пред савезничким трупама, што ће му 1946. године донети и Орден Британске империје који добија од краља Џорџа Шестог. Након рата, каријера Соломона добија глобалне размере, те се турнејама током 1940-их и 1950-их по Северној и Јужној Америци, Европи, Јапану, Хонг Конгу, Аустралији, Новом Зеланду и Тасманији његова слава проноси широм некадашњих поседа Британске империје. Тих година Соломон све је чешће присутан и у етру посредством радијских таласа који преносе његове живе концертне наступе, док за Би-Би-Си у исто време реализује жива извођења свих Бетовенових клавирских соната. Пројекат студијског снимања комплетног циклуса ових дела Соломон ће уз остварења Моцарта, Хајдна, Шуберта, Шумана и Брамса започети 1952. године, али ће до прераног прекида каријере 1956. године успети да остави тонске записе свега 12 Бетовенових соната. Међу њима је и изузетно суптилна интерпетација Сонате у Е-дуру опус 109, коју је снимио 1951. године…

Соломонова прилично обимна дискографска заоставштина која обухвата више од стотину снимака махом композитора класицизма и немачког романтизма уз спорадична обраћања делима Шопена, Листа, Дебисија, али и Скрјабина чији је тонски запис извођења Клавирског концерта откривен тек 1991. године пружају опсежан увид у његову уметност интерпретације, али не и све потенцијалне домете које нажалост није успео да оствари. Наиме, на самом врхунцу каријере, у 54. години Соломон је услед можданог удара који му је одузео способност управљања десном руком био приморан да заувек затвори поклопац над клавијатуром. Блистав клавирски звук који је пијаниста током више од три деценије одашиљао са сцене, распршио се тако и пре времена из концертних простора и уписао у историју 20. века попут трага комете која је – засијавши пијанистичким небом – снажно али сразмерно кратко обасјала клавирску литературу сасвим новим светлом. Соломонови концертни успеси као и бројни снимци начињени до средине века стекли су тако легендаран ореол још за његовог живота, као артефакти око којих се испрео мит велики колико и само име уметника. Мада је доживео време комерцијалне примене дигиталне технологије осамдесетих, Соломон је остао један од последњих хероја моно доба чија је једноканална технологија снимања остала исувише ограничена како би за будуће генерације сачувала пун звучни дијапазон његовог пијанизма.

Аутор емисије: Стефан Цветковић