Питер Гордон: Радијске године Валтера Бењамина (2)

Радијска каријера Валтера Бењамина, једног од најистакнутијих и најутицајнијих теоретичара културе XX века, била је последица његовог раног академског неуспеха. Наиме, након што је 1925. године изгубио сваку наду у погледу грађења универзитетске каријере, Бењамин се, по речима Питера Гордона, „нашао препуштен случају, са мало гаранција да ће обезбедити редовне приходе”. С друге стране, раскидање веза са универзитетом омогућило му је да се потпуно слободно препусти властитим интересовањима, без икаквог ограничења, и он је сав свој таленат усмерио на писање есеја који су емитовани на таласима радио станица у Франкфурту и Берлину. За непуних шест година припремио је око деведесет радијских емисија у којима је понудио богату панораму модерног живота, пишући о најразличитијим темама, од високе културе и књижевности до фотографије и филма, али и о „тривијалним” феноменима попут једне ливнице у околини Берлина или рибље пијаце у Напуљу.

Колико год на први поглед изгледали ефемерно, Бењаминови текстови за радио су недвосмислен наговештај његовог интерпретативног метода, нека врста стилских вежби у пољу урбане семиотике, које ће касније применити у својим најпознатијим делима као што су „Берлинско детињство” или „Пројекат Аркаде”. Све у свему, и на Бењаминов радијски рад може се с пуним правом пренети оцена Хане Арент, која га је једном приликом упоредила са рониоцем бисера који је поседовао редак „дар да зарони у олупине буржоаске цивилизације и да одатле изрони на сунчеву светлост с најређим благом”.

Овај текст, изворно објављен крајем августа 2023. године у магазину „The Nation”, превела је с енглеског језика Сузана Бојовић.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић