Простори пијанизма – Клара Хаскил

Не сасвим лагодан живот Кларе Хаскил (1895–1960), условљен крхким здрављем и њиме изазваним интровертним односном према околини, вероватно је пресудно утицао на то да је осим саме музике она остављала мало других, спољашњих трагова који би послужили потоњем грађењу маркетиншких наратива, односно сврставању ове уметнице међу врло препознатљиве фигуре пијанизма 20. века. Можда је стога угледни међународни пијанистички конкурс са њеним именом – установљен 1963. године у швајцарском градићу Вевеу – и понајвише допринео очувању сећања на пијанисткињу, па и стварању извесног култа Кларе Хаскил, превасходно међу познаваоцима пијанистичке педагогије и извођаштва. Њена не исувише обимна, мада довољно обухватна дискографија публикована у различитим издањима и форматима до данашњих дана открива је пак, као једну од најаутентичнијих пијанистичких појава свог времена. Издавачка кућа Филипс у оквиру своје познате серије Велики пијанисти 20. века посветила јој је чак два албума, док је 2017. године у Француској објављен интернационално дистрибуиран документарни филм Клара Хаскил – мистерија интерпретатора који пружа драгоцене увиде у живот пијанисткиње. Одговор на питање ко је била Клара Хаскил мора се зато тражити у бројним фрагментима, док ону најкомплетнију слику сасвим сигурно пружа сама музика. Њен деликатан и ненаметљив звук који је пленио природношћу протока кроз инструмент, доносио је уистину нови квалитет у пијанизам у годинама пре и након Другог светског рата. Клара Хаскил у том смислу делује као један од весника тенденција у уметности свирања клавира које ће обележити неке од поетика друге половине века. Избором репертоара који су највећим делом чинила остварења класицизма и раног романтизма, она је – у времену које је за собом коначно затварало врата екстровертном клавирском виртуозитету – пружала интимистички доживљај литературе, али и самог пијанизма као праксе експонирања до тада занемариваних мисаоних и лирских, готово аполониијски спокојних слојева музичке литературе.

Животни пут Кларе Хаскил започиње 1895. године у Букурешту где прави своје прве музичке кораке и већ у шестој години уписује Конзерваторијум. Брзи напредак на два инструмента – виолини и клавиру – одвешће је најпре у Беч у којем 1902. године наставља образовање код Рихарда Роберта, аустријског пијанисте из чије ће класе нешто касније изаћи и пијаниста Рудолф Серкин, те диригент Џорж Сел. Исте године Клара Хаскил остварује и први јавни наступ, да би се након три године у Бечу, 1905. преселила у Париз, град у којем ће се одиграти њено најинтензивније музичко образовање. На тамошњем конзерваторијуму убрзо ће стићи до класе чувеног Алфреда Кортоа, али ће услед његових бројних одсуствовања условљених концертним ангажманима највише радити са Лазарем Лéвијем и Жозефом Марпеном. Занимљиво је да Хаскилова 1909, на такмичењу француске музичке омладине осваја прву награду у конкуренцији виолиниста, а тек другу као извођачица на клавиру. Ипак, школовање заокружује 1910. године Гран пријем Париског конзерваторијума. Још један сусрет, који се овог пута одиграо 1911. у Швајцарској са Феручом Бузонијем исходоваће позивом овог музичара одушевљеног Кларином музикалношћу да даље студије настави у његовој класи у Берлину. Ипак, она неће отићи у Немачку због противљења мајке, што пијанисткиња није прежалила читавог живота. У освиту Првог светског рата, на прагу професионалне каријере, деветанестогодишња Клара Хаскил почиње да се суочава са све евидентнијим погоршањем здравственог стања изазваног сколиозом, те ће даљи животни ток ове талентоване пијанисткиње са истока Европе, бити у великој мери ограничен овом околношћу. Не мање битна биографска одредница било је, међутим, и њено јеврејско порекло које ће је провести кроз меандар различитих животних прилика – како оних у којима ће јој се отварати врата бројних покровитеља и светских музичких сцена, тако и оних других, политички обојених у бурним временима европске историје прве половине 20. века… По завршетку Великог рата, Клара Хаскил ће се вратити у Париз одакле ће наредних петнаестак година развијати интернационалну каријеру концертне пијанисткиње. Године 1924. отпутоваће на прву прекоокеанску турнеју по Сједињеним Америчким Државама и Канади, коју ће потом поновити не само наредне 1925, већ и 1926. године, овог пута као камерни музичар са виолончелистом Паблом Казалсом. Ипак, њена болест као и њоме изазвана све интензивнија трема од јавних наступа спречиле су је да обезведи сигурнију материјалну ситуацију што ће обележити читав њен живот, највећим делом проведен у приличном сиромаштву.

Мада постоји претпоставка да је њен најранији снимак на којем је забележена Листова концертна етида Ла Леђереца начињен већ 1920-их година, Хаскилова прве комерцијалне снимке прави тек 1934. године за фирму Полидор на плочама од 78 обртаја. Занимљиво је да ће се у овом периоду пријатељство са земљаком, легендарним пијанистом Дину Липатијем преточити у професионалну сарадњу, једну од ретких у форми клавирског дуа у међуратном периоду, која међутим, услед надолазећег новог рата неће дуго потрајати. Клара Хаскил под најездом Хитлерових снага, 1941. године, бива приморана да бежи из Париза на сигурније место, односно још увек слободну територију Марсеја где се у окружењу ратног вихора који тутњи Европом суочава са новим здравственим проблемом, операцијом тумора на очном нерву. Успешан опоравак био је озваничен повратком клавиру и концертом на отвореном, на којем наступа као солиста у Моцартовом Клавирском концерту у де-молу. Већ следеће године пред новом најездом нациста који заузимају град, приморана је на нову селидбу, овог пута у Женеву где ће дочекати крај ратних дешавања. Послератне године означиће последњи, али и најплодоноснији период њеног живота испуњен интензивном концертном праксом, али и учесталим студијским снимањима захваљујући којима је највећим делом формирана њена дискографска заоставштина.

Пред крај Другог светског рата који дочекује као избеглица у Женеви, Хаскилова упознаје Мишела Росијеа њеног потоњег дугогодишњег менаджера. Захављајући њему, она успева да обнови концерну праксу прекинуту ратним дешавањима, а која ће осим реситалским наступима бити обележена и посвећеним сарадњама са диригентима и партнерима у камерним саставима. Међу њима су били диригенти Бернхард Паумгартнер и виолиниста Артур Гримијо са којим ће наступити преко педесет пута! Године 1950, Клара Хаскил добија швајцарско држављанство, а наредне потписује ексклузивни уговор са дискографском кућом Филипс и настањује у Вевеу, малом месту на обали Женевског језера. Познанство са Хербертом Карајаном довешће је 1952. године у бечки Музикферајн и двоје музичара уприличиће у годинама које следе укупно двадесет заједничких наступа. Одјеци њених снимака постају све јачи и Клара Хаскил у Паризу добија престижно признање Гран При д диск за извођење Шубертове последње клавирске сонате у Бе-дуру. Педесете године биће у професионалном смислу златна, али уједно и последња деценија живота Кларе Хаскил у којој ће се сустизати једнако пијанистички успеси и бројна признања, међу којима и орден Легије части који добија 1958. Поводом овог догађаја, њен дугогодишњи пријатељ Чарли Чаплин приредиће велику прославу у свом дому на обали Женевског језера. Последња 1960. година протекла јој је у интензивном раду када у позоришту у Вевеу претвореном у студио реализује своје технолошки најпрочишћеније снимке – Бетовенову другу и трећу сонату из опуса 31, Фаљине „Ноћи у Шпанским вртовима”, Други клавирски концерт Фредерика Шопена, као и оба Моцартова молска клавирска концерта у де и це-молу под палицом Игора Маркевича. Последњи концерт приредиће 1. децембра у Театру Шанзелизе, да би свега неколико дана иза овог наступа наизглед безазлени пад низ степенице у Бриселском метроу за њен крхки организам имао кобан исход.

За 65 година живота испресецаних сменама бурних догађаја међу којима су се на европском тлу преображавала не само политичка и друштвена устројства, већ сам дух времена и уметничка стремљења која су га пратила, Клара Хаскил је – чини се једнако крхка као и читава епоха у којој је живела – у свом херметичном свету обликовала својеврсну контратежу тешким и често трагичним историјским дешавањима, оличену у ведрини музике коју је оваплоћивала за инструментом. Међу њеним омиљеним композиторима био је и Роберт Шуман, чије је комаде из циклуса Шумске сцене опус 82 забележила 1954. године. Како Марк Ејнли наводи „У интерпретацији ових комада, Хаскил свира директно и једноставно, са минималном флуктуацијом темпа и са изузетно течним фразама, линије се појављују једнако неприметно као што и нестају. Њен прозирни глас, префињене динамичке нијансе и раскошна сонорност вокалног типа доносе архитектонску структуру и богат емоционални садржај дела са изузетном јасноћом.“

Акварелни клавирски звук ове пијанисткиње можда је највише наликовао ликовном изразу Паула Клеа, не само у лакоћи наноса тонских боја које су биле пре прозрачне него интензивне, већ и у самом карактеру музичких мисли из којих је зрачила једноставност, али и пуноћа и зрелост музичког смисла сваког одсвираног тона. У њеном свирању као да нема дубљих отисака ни ероса ни танатоса – макар не у оном непосредно уочљивом облику, с обзиром на то да уједначеност израза надвладава сваки вид јарких карактерних поларизација. Зато она ни у заоштренијим пасажима никад није драматична у правом смислу речи. Утисак играња звуком са позиције једног у основи оптимистичког погледа на свет увек надраста свако осећање патње. Иза таквог звука могао би се открити један виши, рекло би се филозофски приступ животу Кларе Хаскил, чак веома близак Моцартовом, у свом детиње безбрижном и наизглед инфантилном расположењу испод којег је могуће назрети и истинску радост, а тек потом и тежину дубоких и сетних емоција чије оправдање свакако нуди сама биографија уметнице… По овим карактеристикама Клара Хаскил је била прототип антиромантичара 20. века, уметник који је класичном равнотежом израза допуштао да склад музичког дела у свим аспектима говори сам за себе.

Аутор емисије: Стефан Цветковић