Антологија српске музике

Када се сагледа дугогодишње стваралаштво Михаила Вукодраговића у пољу музике, како у домену компоновања, тако и у домену дириговања, али и преданог педагошког и просветитљског рада, јасно је да је он био стваралац снажне енергије који је своје остварење видео у покретању и постављању стандарда музичког живота као таквог.

Вукдраговић је рођен у Окучанима на самом почетку XX века, а после свршене гимназије у Сремским Карловцима и уписаног Фифлозофског факултета у Београду, он се почетком двадесетих година отискује пут Прага, где уписује студије компоновања и дириговања. Како то примећује музиколошкиња Катарина Томашевић, „онај авангардни Праг Алојза Хабе, представа Буријановог сатиричног театра или позоришта Весковеца и Вериха, остаће изван Вукодраговићевих интересовања”. И додаје „Са тим и таквим Прагом Михаило Вукдраговић имао је утолико везе што је био близак идејама левице и имао изражен афинитет за хорску музику”, што ће бити карактеристике које ће овај аутор наставити да негује током читавог свог стваралаштва – и левичарско опредељење и посвећеност развијању музичког аматеризма у нас.

По повратку Београд, постаје професор Музичке школе Станковић, где ће деловати и као директор и диригент хора и оркестра, са којим је, између осталог, први пут у нашој престоници извео Бетовенову Мису солемнис. Такође, Вукдраговић је радио као шеф музичког програма и Симфонијског оркестра Радио Београда у два наврата – пре Другог светског рата од 1937. до 1940. и у непосредном послератном периоду од 1945. до 1948. године. Истовремено постаје и професор дириговања на Музичког академији у Београду на којој ће остати до пензионисања. Притом, у послератном периоду бива и први ректор Уметничке академије, генерални секретар Савеза композитора Југославије, председник Савеза културно-просветних друштава Србије, између осталих, а 1961. постаје и редовни члан Спрске академије наука и уметности. Умире у Београду 1986. године.

Михаило Вукдраговић је био познат као доследни борац за тоналну музику, традиционалних погледа, али притом релативно отворен да својим савременицима пружи шансу да им се дела нађу на концертним подијумима, односно да у својим критичким написима да и позитивне оцене композицијама Дејана Деспића, Миховила Логара, Александра Обрадовића, Милана Ристића, Витомира Трифуновића, који су ипак били на позицијама умеренијих модернистичких тенденција у нашој музици.

Уредница Ксенија Стевановић