Мишел Елчаниноф: Путин и филозофија (5)

У својим политичким говорима, интервјуима и другим обраћањима јавности, Владимир Путин се често позивао на филозофију и дела разних филозофа, у зависности од контекста и циља који је на тај начин намеравао да оствари. На основу тих референци, Мишел Елчаниноф у својој књизи „У глави Владимира Путина” – која је објављена у Француској 2015. и 2022. године, и из које смо овом приликом преузели уводно и пето поглавље – покушава да (ре)конструише како главне смерове његовог интелектуалног формирања и погледа на свет, тако и идејну и/или идеолошку позадину којом су инспирисани његови политички потези, нарочито у периоду након анексије Крима. Тако се међу његовим филозофским „узорима” нашао, рецимо, и Кант, кога је на почетку своје државничке каријере често цитирао пред западним политичарима, како би, према Елчаниновљевој оцени, демонстрирао свој либерални став, али и приврженост принципима тржишне економије. Међутим, током времена, Путин се готово у потпуности окренуо ка идејама руских филозофа и теоретичара друштва из XIX и XX века, попут Ивана Иљина, Николаја Берђајева, Владимира Соловјова и других, на основу чијих учења је изградио оно што би се условно могло назвати „путинизмом”, а што, у интерпретацији Мишела Елчанинофа, спаја три различита елемента: конзервативну визију, теорију тзв. руског пута и сан о евроазијском царству.

Текст је с француског језика превео Марко Божић, а дело ће ускоро објавити издавачка кућа „Академска књига” из Новог Сада.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић