Музика вива – Музикпротокол 2023

Током пет дана трајања овог догађаја, широм Граца се одвијају различити програми везани за Музикпротокол – од инсталација у галеријским просторима, преко главног програма у дворани Хелмут Лист, до вечерњих концерата електронске музике у клупском простору Дом ин Берг, те постфестивалских џем сешна слободне импровизације у легендарном Кафеу Волф, једном од упоришних тачака богате џез сцене овог града.

Мото прошлогодишњег издања Музикпротокола био је „међусобно повезани/међузависни”, чиме је кустоски тим састављен од музичких уредника Аустријског радија Сузане Нидермајер, Френка Цимера и Рајнера Елстнера, желео да нас наведе да о звучном окружењу размишљамо као динамичној мрежи односа који захтевају свесно обликовање. У главном програму фестивала, су се сходно овој крилатици, смењивала дела разноликих поетика, која су покушавала да остваре међусобну комуникацију. Истовремено, свим тим вечерњим концертима претходио је перформанс Ника Ејкорна, на девет клавира, постављених у фоајеу дворане Хелмут Лист. Уметник би се, уз помоћ планинарске опреме, пењао и скакао по платформама, на којим је било намештено девет препарираних пијанина, по којима би свирао рукама или одабраним предметима. Никоме из публике није до краја било јасно на који начин смо "повезани" са овим уметничким хепенингом, ограниченог домета и већ освојене имагинације. Но, можда је циљ био размишљати о стању савремене музике као такве: куда се она креће и да ли зна где ће стићи?

Помињемо овај перформанс, јер је његова "конструктивистичка" материјалност – скеле, даске, инструменти – имала повезницу са неким од дела која су изведена на концерту ансамбла Шалфелд, 6. октобра у другом вечерњем термину у дворани Хелмут Лист. Пре свих са композицијом Monde II, познате аустријске ауторке Катарине Клемент. Она је на сцену "извела" чак три мешалице за бетон. Очекивања публике су била пробуђена, али је на крају из ових грађевинских машина излазио зачуђујуће "мали" звук, с обзиром да су оне мешале материјале попут мало песка или дрвених делића, и тиме производиле паперјасти шум који се чује у одређеним деловима њене композиције.

Наслов дела My Fake Plastic Love корејског композитора Сејунга Кима је парафраза познате песме Fake Plastic Trees групе Рејдиохед, а у делу је аутор био инспирисан критикама потрошачког друштва и површности наше модерне егзистенције.

Остврењe Дина Карла Елија Прадеира, настало је као поруџбина Музикпротокола. У делу он ствара акустичну "дину" – од звукова соло инструмената до акустичне масе целог ансамбла. Тиме жели на метафоричан начин да укаже на климатске промене – да наизглед мали помаци, попут додавања зрнаца песка у пустињи, могу да створе велике формације, односно тешкоће које није лако исправити.

Композиција Арија дело је познатог аустријског композитора Беата Фурера, професора композиције на Универзитету у Грацу. У овом делу аутор нам приказује отуђење и сусрет двоје људи, који су се некада волели, а сада се поново упознају. Текстови су преузети из радијског комада Гинтера Ајха Мученик Фестианус, као и из дела Немогуће Жоржа Батаја. У овој сцени, за соло сопран, наилазимо на три различите звучне перспективе, односно звучна геста који су супростављени. Солиста је Јохана Варгас.

Уредница Ксенија Стевановић