Студије и огледи

Бојан Јовановић: Антроподицеја (2)

За разлику од теодицеје, тј. покушаја да се постојање свемогућег доброг Бога, као Творца света, помири са постојањем зла и патње у свету, антроподицеја проистиче из настојања за разумевањем човека и осветљавањем његових мотива, разлога и повода да чини зло – сматра Бојан Јовановић у свом новом тексту.

Потребу да разуме све оно што се око њега и у њему догађа, човек показује, између осталог, и у тежњи да разуме корене и свеприсутност зла у свету. У настојању да о људима размишља као о бићима која су у основи добра, суочавајући се у пракси с њиховим злочинима он стиче и другачије животно искуство. Сходно томе, антроподицеја би требало да сагледа и разуме човека као биће које је способно не само да ствара и чини добро, већ и да својим деструктивним понашањем и наношењем зла другима доведе и себе до границе самоуништења. Ипак, у могућности човека да искаже своју слободу чинећи зло не доводи се у питање постојање потенцијала за добро, оличено божанским принципом. Настојећи да се потврди активношћу која је у супротности са тим принципом, човек је екстремним облицима испољавања свог негативитета указао да је проблем зла у свету првенствено антрополошко питање.

Овај текст сачињен је од пет поглавља, која се могу пратити и као заокружени појединачни есеји: „Спознаја ђавољег посла”, „Малигна агресивност”, „Искушења негативитета”, „Злочиначко поништавање културе” и „Постцивилизацијско варварство”.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић