Ричард Волин: Одговор на питање шта је контрапросветитељство (2)

Једно од зачуђујућих облежја савременог доба, према мишљењу америчког историчара идеја Ричарда Волина, лежи у чињеници да се наслеђе просветитељства нашло на удару не само подозриве политичке деснице, већ и поклоника академске и културне левице. Аутор, наиме, сматра да чак и летимичним преглед релевантне литературе показује у коликој се мери „корифеји постмодернизма” позивају на наслеђе контрапросветитељства као на своје властито наслеђе. Кључни моменат који лежи у основи ове проблематичне десничарско-левичарске синтезе, пише Волин, односи се на чињеницу да су значајни „антифилозофи” као што су Ниче и Хајдегер постали „интелектуални идоли” у Француској после Другог светског рата, пре свега за Жака Дериду, Мишела Фукоа и Жила Делеза. Циничан однос према уму и демократији, који је раније био главно обележје реакционарне мисли, постао је, наводно, битна одлика постмодерне левице. Током шездесетих година прошлог века, тврди Волин, шпенглеријанске осуде западне цивилизације, којима су се у прошлости приклањали првенствено представници немачке интелектуалне деснице, „прешле су преко Рајне, где су стекле нову курентност”, а контра-просветитељска учења, која су после Другог светског рата била табуисана у Немачкој због њиховог недвосмисленог повезивања с нацизмом, као да су се добро уклопила у тадашње расположење „културног песимизма” које је владало међу француским интелектуалцима. Тако је нови напад на филозофију и просветитељско наслеђе потекао управо из домовине самог просветитељства.

Превод с енглеског језика: Слободан Дивјак.
Текст чита: Александар Божовић
Уредници: Оливера Нушић Терзић и Предраг Шарчевић