Светске музичке позорнице

На почетку емисије чућете Синфонију у Це дуру Маријане Мартинез, композиторке чији се живот у Бечу одвијао од 1744. до 1812. године. Иако је још у детињству била препозната као 'чудо од детета', уметничка личност Маријане Мартинез откривена је тек деведесетих година двадесетог века, од када су у жижи интересовања заборављене или мало познате жене-композиторке из различитих периода музичке историје. Како истичу извори, када је била деветогодишњакиња њен таленат препознао је Пјетро Метастазио, један од највећих оперских либретиста свих времена, обезбедивши јој школовање на француском, енглеском, немачком и италијанском језику, док је музичко образовање стицала код Никола Порпоре, Ђузепа Бона и тада још непознатог Јозефа Хајдна. По сведочењу историчара музике Чарлса Барнија, који ју је упознао 1772. године, Маријана Мартинез је имала јединствен глас, маестрално је свирала клавир, а њене композиције откривају занимљиву и интелигентну личност. Била је цењена у круговима музичара тог времена: са Волфгангом Амадеусом Моцартом је радо изводила његове сонате у четири руке, а често је наступала и пред царицом Маријом Терезијом, иако никада није добила плаћену позицију на њеном двору. Године 1783, као прва жена, постала је члан Академије Филармонике у Болоњи, а чији су чланови били и Арканђело Корели, Ђакомо Мајербер и Николо Паганини.

У наставку концерта Јевгениј Кисин и Берлински филхармоничари под управом Фабија Луизија извели су Концерт у А дуру, број 23, Кехлова ознака 488 Волфганга Амадеуса Моцарта, из 1786. године.

Други део концерта испунила је Симфонија у Ес дуру, број 2 Франца Шмита. У овом делу компонованом између 1911. и 1913. Шмит је напустио свој младалачки, романтичарски стил Прве симфоније, компоноване по узору на музику Менделсона и Шумана и окренуо се сложенијим хармонијама, неочекиваним модулацијама и флуидним ритмовима. У Другој симфонији створио је дело које наликује позноромантичарским остварењима Брукнера, Штрауса и Малера.

Уредница Ирина Максимовић Шашић