Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Нове околности са којима се суочио као емигрант након Октобарске револуције 1917. године, Рахмањинова су приморале да се из егзистенцијалних разлога окрене професији концертног пијанисте која му је једина обезбеђивала материјалну сигурност, те је тако у првим годинама свог новог живота на Западу у потпуности престао да пише музику. Његов дуго очекивани, велики повратак стваралачком позиву, односно раду на Четвртом калвирском концерту у ге молу наишао је, међутим, на хладан пријем критике која се са подозрењем понела у оцени способности Рахмањинова да и даље ствара значајна дела. Променљиве рецепције његовог композиторског рада пратиће га тако све до самог краја живота, али и на срећу испоставити као историјски веома погрешне, будући да ће Рахмањинов у својих последњих шест опуса које ствара између 1926. и 1943. године проговорити као композитор сублимираног искуства, исписујући неке од најзрелијих страница своје музике.

Бујног, романтичарског замаха, те дугих лучних фраза типичних за Рахмањиновљева ранија дела, Клавирски концерт број 4 доноси нову метро-ритмичку сложеност изузетних извођачких захтева. Епски карактер првог става, прожет упадљивим епизодама резигнације, одмењује сетна суздржаност Ларга, да би провокативни играчки финале музички ток одвео ка фуриозном завршетку, односно тутију клавирског и оркестарског звука, у маниру композиторових ранијих концертантних дела. Најранији снимак Четвртог клавирског концерта начинио је лично Рахмањинов као солиста уз Филаделфијски оркестар и Јуџина Ормандија 1941. године, а у емисији ћете га чути у извођењу истог оркестра под управом Јаника Незе-Сегена и Данилом Трифоновим у улози солисте.

Условљен обавезама концертног пијанисте, Рахмањинов се након неуспешног пријема Четвртог концерта, на компоновање новог дела посвећеног клавиру одлучио тек четири године касније. Реч је о циклусу варијација базираних на теми коју је преузео из Сонате за виолину и континуо барокног композитора Арканђела Корелија. То, наиме, није била оригинална Корелијева, већ популарна тема Ла фолија коју су током музичке историје користили бројни ствараоци и која је самом Рахмањинову послужила као тематска инспирација и сигурно прибежиште у тренутку бројних оспоравања његове личне музичке инвенције. Циклус од двадесет варијација са темом, кодом и интермецом између тринаесте и четрнаесте варијације настао 1931. године, плени чврстином драматургије остварене органском међузависношћу свих ставова у следу који гради кохерентан наратив – развој и засвођење једне музичке идеје. Разлика у односу на циклус који је Рахмањинов компоновао готово тридесет година раније – Варијације на Шопенову тему опус 22 – више је него евидентан: романтичарски набој ранијег дела, испуњен екстровертним виртуозитетом у духу шопеновске и листовске традиције, у Варијацијама на Корелијеву тему готово је у потпуности напуштен. Типичан позни клавирски стил Рахмањинова репрезентован је економичношћу изражајних средстава, те виртуозитетом који је у функцији потцртавања често мрачног и застрашујућег музичког карактера уз упадљиво одсуство, за Рахмањинова раније уобичајених, лирских епизода. Ипак, ни ово, у изразу херметично и интровертно дело није изазвало жељени пријем код публике и критике, о чему је сведочио и сам Рахмањинов који га је почетком 1930-их година често изводио у оквиру својих пијанистичких турнеја. У једном писму упућеном Николају Метнеру из Америке, он тако наводи: „Свирао сам их овде око петнаест пута, али од свих петнаест само је једно извођење било добро, остала су била траљава. Ни једном их нисам свирао у континуитету. Био сам вођен кашљањем у публици. Кад год би се кашљање појачало, ја бих прескочио следећу варијацију. Кад није било кашљања, ја бих их свирао према распореду. На једном концерту не сећам се где – неки мали град – кашљање је било тако упорно да сам свирао само десет варијација од двадесет. Мој најбољи рекорд био је у Њујорку када сам свирао осамнаест варијација. Надам се да ћете ви имати више среће када их будете изводили…“

Обесхрабрени композитор, суочен са нарастајућим ратним вихором који је по други пут у истом веку захватио свет, у једном другом писму, датираном 27. јануара 1941. године и упућеном Наталији Сатиној, пише: „Ми живимо, заиста, у страшном времену. Чак и оно што смо преживели за време Великог рата, чини се, у поређењу са садашњим стањем, као нешто сасвим друго. Тада је бар било негде, у неким земљама, светлих тачака. Сада се чини да се катастрофа шири на цео свет и гута све и свакога. Сачувај нас, Господе! Савети да живимо само у овом дану, говорећи по савести, не стоје. Како да се живи само данашњим даном, и да се не мисли макар о блиској будућности? И како је могуће да се не мисли о томе? Уосталом, нисмо животиње! Али размишљање о будућности, не доноси ништа осим ужаса, не могу то ни да замислим! Како се носити са тим, реци ми? ”

Изречена размишљања, Рахмањинов ће стићи и да музички изрази, и то у свом последњем делу – Симфонијским плесовима опус 45 насталим 1940. године – својеврсном тестаменту-сведочанству судбине света и читавог човечанства, у том тренутку већ суоченог са ужасима новог светског рата.

Симфонијски плесови по много чему су специфични. Апокалиптичка перцепција стварности о којој дело сведочи, била је потакнута готово читавим животним искуством Рахмањинова као очевица Првог светског рата, распада Руске империје, смрти милиона руских патриота током револуције, а потом и сведока појаве фашизма у Италији и Немачкој, разбуктавања нацистичке хистерије. Стога и не чуди што је за тему овог симфонијског дела, од којег ће одмах по настанку начинити и верзију за два клавира, употребио грегоријански напев Dies Ire – Дан гнева или једноставно „тему смрти” поставивши је као исходиште остварења. Троставачни циклус карактеришу програмски називи ставова Дан, Сумрак и Поноћ који у контексту овог аутобиографског дела сликају три фазе људског живота. Снажни акценти, опоре хармоније, масивност мрачног клавирског звука, заогрнутог плесним ритмовима, само су неке од карактеристика партитуре која стоји на самом крају Рахмањиновљевог пет деценија дугог стваралачког пута.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић