О књизи С. Самарџића „Шестојануарска диктатура – узроци и последице” говоре Ч. Антић и Б. Мијатовић

Шестојануарска диктатура је назив за историјски период од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године, када је краљ Александар Први Карађорђевић распустио Народну скупштину, забранио политичке скупове и рад свих политичких странака и синдиката, а увео је и цензуру штампе. Повод овог догађаја је био атентат у Народној скупштини, када су убијени Павле Радић и Ђура Басаричек, а тешко рањен Стјепан Радић, што је означило крај парламентарног система у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Краљевини Југославији.

У обимној и документованој студији о овом догађаја, аутор и приређивач Слободан Самарџић заступа тезу да је Краљ Александар Карађорђевић бранио Југославију диктатуром. За њега, ако је видовдански пројекат државе пропао, није пропала сама држава и њу је вредело бранити. У његовим очима, уведена диктатура била је функционална диктатура, са задатком да се држава стабилизује док се страначке страсти смире. Међутим, страначке страсти биле су у функцији њихових, суштински непомирљивих, државних визија: српске странке посматрале су српско државно питање као југословенско, док су хрватске странке југословенско питање гледале као хрватско државно питање. Једино је за краља југословенско питање било супстантивно државно питање и зато је полагао право да државу брани и средствима отворене диктатуре.

Снимак је забележен 13. новембра у Институту за Европске студије у Београду.

У сутрашњој, завршној, емисији о студији Слободана Самарџића Шестојануарска диктатура – узроци и последице, коју је недавно објавила издавачка кућа Академска књига из Новог Сада, говориће Борис Беговић и аутор.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.