Максим Григорјев: Европа (7)

Писац се, дакле, зове Максим Григорјев, али пише на шведском, а радња романа Европа догађа се углавном по Француској, највише у Паризу. Ако користимо језик као критеријум – а то јесте најјачи критеријум – Григорјев је шведски писац. С друге стране онај неухватљиви састојак романа чини га, истовремено, и руским и француским писцем. Руски му је матерњи, а француски језик никада неће савршено научити, каже јунак романа који говори у првом лицу једнине (па се може помислити да је то сам писац). Истовремено, потпуно је јасно да су јунака, па тиме и самог Григорјева, обликовали живот у Француској и француски језик. Да ли би се, онда, за Григорјева могло рећи да је, рецимо, европски писац? Но, управо у томе јесте квака, јер се у роману, индиректно, испитује управо значење појма и речи Европа.

Највећи део радње одвија се управо на Тргу Европа, али романом пролазе руски емигранти и то они најсиромашнији, они који просе, који пију по цео дан и који губе време у бесплодним уличним расправама, а затим и неки други Руси који су, колико-толико, успели да испливају из беде, при чему се јунак непрестано враћа на живот у Русији и две жене које су обележиле његов живот, Нину и Оксану. Упркос, дакле, језичкој разноврсности, чак и упркос томе што је написан на шведском, роман Максима Григорјева могао би се сместити у жанр руске избегличке књижевности, а једна од првих асоцијација је, несумњиво, Андреј Макин, добитник највеће француске књижевне награде, Рус који је годинама живео на париским улицама, а искуство спавања на гробљу Пер Лашез и потуцања по Паризу искористио је за роман на француском који је, потом, добио Гонкура. Када се прати линија руских писаца од Гајте Газданова, који припада првом великом избегличком таласу после Октобарске револуције, све до Григорјева који, ето, пише на шведском, готово да добијамо нови жанр: не, напросто, избегличка књижевност, већ руска избегличка књижевност, дакле нарочити израз који носи у себи препознатљиву жицу на којем год језику да је писана.

Роман ће се појавити у издању „Трећег трга” и „Сребрног дрвета” из Београда.

Са шведског превела Светлана Тот
Читала је Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић