Уметност интерпретације – Еманиел Паји

Паји је рођен 1970. у Женеви, а са четири године почео је да учи да свира флауту. До окончања његових студија на Париском конзерваторијуму 1992, учио је са Мишелом Дебостом и Кристијаном Лардеом. Још током студија, освојио је два престижна такмичења – у Дуину и Кобеу, што му је отворило врата Симфонијског оркестра Базелског радија чији је први флаутиста постао 1989, односно пре стицања дипломе на конзерваторијуму. Његов следећи ангажман био је у Минхенској филхармонији, којом је у то време руководио чувени Серђу Челибидаке, а након двогодишњег усавршавања са једним од највећих флаутиста XX века, Орелом Николеом, Паји је са успехом положио и аудицију за Берлинску филхармонију. Са само двадесет две године, уз подршку Клаудија Абада који је тада био шеф диригент Берлинске филхармоније, Паји је постао најмлађи члан овог престижног оркестра и то као прва флаута у ансамблу изузетних свирача. Говорећи о свом искуству у овом оркестру, Паји је истицао готово органски начин формирања њиховог звука. „Постојао је специфичан начин фразирања и талас који би се пронео оркестром, долазећи од басова и обликујући фразу са невероватном лепотом и интензитетом. Динамички распон оркестра је био феноменалан. Уметност свирања са Берлинском фихлармонијом се веома разликује у односу на друге оркестре, јер ми фукнционишемо као равноправни, свако са својим индивидуалним гласом”, закључио је Еманиел Паји.

Осим као члан овог ансамбла, Паји редовно наступа и као солистиста са водећим светским оркестрима. На почетку каријере, имао је око педест солистичких концерата годишње, да би данас тај број нарастао на преко сто шездесет, што солистичких, што камерних. Иако би овако значајно оптерећење представљало проблем за већину свирача, Паји наводи да му оно омогућава да не остане изолован у једном жанру или репетоару, већ да размењује идеје и тако одржава свежину свог извођачког приступа.

Репертоар овог уметника је изузетно разноврстан – од барокне музике и дела Марена Мареа, до поруџбина сасвим нових дела за флауту, као и излета у поље џеза, где најчешће наступа са пијанистом Џекијем Терасоном. Због ове свестраности, Паји себе описује као „камелеона” који покушава да се прилагоди боји музике коју изводи, односно замисли сваког појединачног композитора. „Ја покушавам да променим стил, боју и фразирање, те начин на који дишем и артикулацију како би она одговарала комаду који свирам. Ја не представљам никакав појединачни национални стил”, нагласио је Еманиел Паји.

У интерпретацијама овог швајцарског флаутисте критика пре свега препознаје јединственост његовог фразирања, те природност са којом га наглашава „поетском индивидуалношћу”. Несумњиве су и његове беспрекорне технике дисања и прстију, али је оно што га пре свега издваја „изузетан и урођени осећај за музички садржај и детаље”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић