Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Постепеном изласку Рахмањинова из стваралачке кризе, пресудан допринос дао је доктор Николај Дал, психијатар и аматерски музичар, чије су сесије терапијске хипнозе имале оздрављујућег утицаја на младог аутора у таквој мери, да је већ након неколико недеља почео да враћа изгубљено самопоуздање и компонује. У питању је био почетак рада на, како ће се испоставити, два изузетно значајна дела – Другом клавирском концерту и Свити за два клавира број 2.

Четвороставачну Свиту број 2 опус 17, Рахмањинов је скицирао у лето 1900. године за време боравка у Италији, где је као гост Шаљапина добио прилику да се посвети новим остварењима. Циклус завршен почетком 1901. године сугестивно открива Рахмањинова као аутора пробуђене животне и стваралачке воље. Одлучно, смело и самоуверено од самог почетка, дело за разлику од прве свите – настале осам година раније – није засновано на литерарним предлошцима, већ на традиционалном концепту свите као низу стилизованих игара. Циклус, тако, отпочиње снажним уводним маршем у Це-дуру на који се надовезује искричав престо Валцер, први од два плесна става. Као и у читавој свити, Рахмањинов и овде деонице два клавира преплиће и интегрише на тако кохерентан начин да се њихови индивидуални планови у укупном звуку тешко могу разликовати. Средишњи одсек валцера доноси једну од квинтесенцијалних ознака композиторовог потоњег клавирског стила – широку мелодију изнесену у масивним акордима, праћену бујним разлагањима другог клавира. Романса на месту трећег става Свите преплављена је лиризмом и фантазијом. Претежно интроспективни музички ток, израста, међутим, у експресивни врхунац који најављује егзалтације завршног става Другог клавирског концерта и потоњих Прелида опус 23. Циклус Рахмањинов затвара озбиљном и одлучном Тарантелом, италијанском игром одевеном у рухо изразите клавирске сонорности и изузетних виртуозних захтева који се постављају пред од оба извођача.

У емисији се осврћемо и на популарни Други клавирски концерт у це-молу опус 18, дело маркантног значаја у животу композитора. Настало 1901. године након вишегодишње психичке кризе у коју је Рахмањинов запао након јавног неуспеха своје Прве симфоније, ово остварење заједно са Свитом број 2 означило је победу над сопственом несигурношћу и громогласан повратак на музичку сцену тадашње Москве. Посвећен доктору Николају Далу, Концерт је, захваљујући свежини музичког израза којег испредају смене лирских расположења, драмске енергије и фолклору блиски импулси, постао једно од ауторових омиљених и најизвођенијих остварења. Као и бројна друга дела Рахмањинова, и ово у првом плану разоткрива композиторову фасцинацију звонима, односно симболиком датих инструмената који су дубоко усађени у руски религијски топос и звучну идиоматику руске фолклорне музике. Концерт управо и отпочиње њихањем великог клатна, дочараног сменама акорада и октава у басу клавира, чији коначни удари у тело имагинарног звона ослобађају обилну сонорност као подлогу за наступ прве теме става. Звона ће се потом у различитим трансформацијама свог карактера појављивати у елегичним одсјајима при завршетку другог става, у победничком, свечаном тутију клавира и оркестра у финалу концерта и на бројним другим местима, прибављајући својеврсно тестаментарно значење делу. Евокације црквених звона из Рахмањиновљевог родног Семјонова, затим звона као звучне представе идиличних и меланхоличних сећања, звона из руских народних светковина, али и као звона узбуне и звона предсказања, она брује читавим музичким током Концерта кроз најразноврсније ономатопејске могућности клавирског звука. Звоне кроз Рахмањиновљеву партитуру пророчки и са скривеним предосећањем. Звоне опроштајно пре него што сасвим не утихну након Октобарске револуције и неповратног исељења Рахмањинова из Русије...

Аутор циклуса Стефан Цветковић