Светске музичке позорнице

Занимљиво је да последњих година чланови Оркестра Норвешког радија истражују начине на које је могуће музицирати без диригента, односно наступати са концертмајстором у улози предводника читавог ансамбла. Као резултат њиховог рада, са великим успехом остварили су неколико занимљивих концерата на којима су извели симфонијска остварења Јоханеса Брамса и Јана Сибелијуса. Приликом посете једном од концерата Оркестра Норвешког радија, немачки виолиниста Кристијан Тецлаф и сам је пожелео да као диригент и солиста наступи са овим уметницима, а на концерту који репродукујемо у емисији, они су заједно извели Брамсов Виолински концерт у Де дуру, опус 77.

Иначе, Кристијан Тецлаф је студије похађао на Музичкој академији у Либеку, а усавршавао се на Конзерваторијуму у Синсинатију. Велики солистички пробој на међународној сцени имао је 1988. када је са Кливлендским оркестром, а потом и Минхенским филхармоничарима, изводио солистичку деоницу у Шенберговом Виолинском концерту. Заједно са својом сестром, виолончелисткињом Тањом Тецлаф, 1994. године основао је квартет Тецлаф у којем музицирају са виолисткињом Ханом Вајнмајстер и виолинисткињом Елизабет Куферат. Године 2005. часопис Musical America одликовао га је наградом у категорији Инструменталиста године, док је 2012. заједно са Леифом Овеом Андснесом и Тањом Тецлаф за снимак Шуманових клавирских трија овенчан Грамофоновом наградом у категорији за најбољи снимак камерне музике.

У другом делу концерта Оркестар Норвешког радија и Кристијан Тецлаф, као диригент, извели су Симфонију у Це дуру, број 2 опус 61 Роберта Шумана, која, како истичу музиколози, заокружује један од најмрачнијих периода композиторовог живота. Наиме, пратећи Клару Шуман на турнеји по Русији која је започела 1844, Шуман је запао у депресију која га је потпуно паралисала: депресивно стање је било толико јако да није био у стању да говори, нити да се креће. Разлоге за овај снажни напад депресије можемо наћи, поред Шумановог крхког психолошког здравља и у чињеници да је током турнеје осећао да је сведен на улогу пратиоца своје успешне супруге – изузетно цењене и међународно признате пијанисткиње. Животна криза довела је композитора и до прекида сарадање са часописом Die Neue Zeitschrift für Musik који је, заједно са Фридрихом Виком и Лудвигом Шункеом, основао у Лајпцигу 1835, али који је временом почео да посматра као неку врсту 'ропства'. По повратку из Русије, децембра 1884. са породицом се сели у Дрезден пошто је доживео тешко разочарање јер није номинован на место Менделсоновог наследника у Гевандхаусу у Лајпцигу. У Дрездену током пролећа 1845. године, а захваљујући обновљеном интересовању за Бахов контрапункт, започиње рад на Другој симфонији, схватајући да је пред њим нови стваралачки пут везан за стварање целовитих композиција које је претходно морао у потпуности да промисли и ментално обликује. Дело је посветио Оскару Првом, шведском принцу из династије Бернадот, а оно је премијерно изведено под диригентском палицом Феликса Менделсона 5. новембра 1846. године у лајпцишком Гевандхаусу.

Уредница Ирина Максимовић Шашић