Дивна Вуксановић, Драган Ћаловић: Дигитална извођења (1)

Полазећи од ставова Џона Остина и његове теорије говорних аката и разлике која се на метајезичком нивоу успоставља између две врсте исказа: перформатива и констатива, аутори са становишта филозофије медија сматрају да је у дигиталном универзуму, где се језички и сваки други израз медијски транспонује, свака интеракција, у ствари, перформативна, пошто и дословно, као медијска творевина, не може имати подмет у стварности. Кренувши са становишта да је основ дигитализовања, односно радњи и поступака које га интеракцијом потврђују, искључиво економске природе, па је, стога, дакле, целокупни дигитални простор везан за владајућу капиталистичку друштвено-економску парадигму, Дивна Вуксановић и Драган Ћаловић постављају питање да ли је, у том смислу, довољно тврдити да перформативност дигиталних уређаја и алгоритамско организовање представљају нужан и довољан услов за свеукупну дигиталну перформативност, без разлике? Односно, уколико би се све интеракције у дигиталном свету свеле искључво на логичке идентитетске операције, не би постојао „симболички вишак“ који језик чини језиком, а уметност уметношћу, независно од њихове материјалне основе. У тексту они закључују да дигитална култура успоставља једну нову дистопијску линију културалног развоја која на плану перформативности своју манифестацију добија у дигиталним извођењима. Реч је о облику који исходиште проналази у нарочитој софтверској култури као антикултурној девијацији дигиталне културе. Дигитална извођења, на том нивоу посматрано, у раду су схваћена „као не-извођења или ентитети који постоје тек у својој повезаности са извођењима, која, опет, никада не могу постати”

Текст чита Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.