Имагинарни пејзажи

Асмар, либанска музичарка и луткарка, направила је остварење базирано на лоу-фај снимцима насталим у кућном студију уметнице у Бејруту. Ове интимне звучне исповести Јаре Асмар, исплетене су из светлих, елегичних синтисајзерских мелодија и топлог звука Хонер Маркеза хармонике коју је поседовала њена бака. У ствари историја ове хармонике се налази у срцу албума који ћете вечерас слушати. Асмар је била на резиденцији у области Шварцвалда почетком ове године, када је схватила да се налази у близини места Тросинген у којем се праве Хонер хармонике. Како је инструмент понела са собом, отишла је у фабрику где су га радници одмах препознали. Ова хармоника је направљена 1955. године, у серији од само седам инструмената, од којих су две биле зелене, а једна од њих је послата у Либан. Јара Асмар је, тако ову причу о пореклу хармонике своје баке повезала са Бејрутом, размишљајући о свим људима који су напустили овај град комплексне и турбуленте историје и онима који су се у њега, ипак, вратили.

С обзиром на то да је Асмар и луткарка, нумере које су пред нама обилују фантастичним, бајковитим, ониричким квалитетом. Валцер – као форма музике настала у немачком говорном подручју да би се проширила свуда у свету – постаје нека врста симбола зачудне музике другог света и другог времена, док хармоника својим ламентозним дроновима говори о ономе непосредном, о проживљеној садашњости у којој се стапају различити емотивни слојеви, али и делови песме „да ли су ово твоје руке… да ли их желиш назад” коју изговара Маџ Шидиак.

Уредница Ксенија Стевановић