Оперски свет Жан-Франсоа Мармонтела

У другој половини седамдесетих година 18. века, Мармонтелова изражена склоност ка италијанској опери начиниће га једним од главних актера такозване „свађе глукиста и пичиниста”, бурне контроверзе у развоју француске озбиљне опере, током које су се париски љубитељи опере поделили у два оштро супротстављена табора. Наиме, након иницијалног пробоја Кристофа Вилибалда Глука на париској сцени, који је био позван да разреши својеврсну кризу у жанру лирске трагедије, убрзо се издвојила снажна група интелектуалаца и утицајних Парижана која није подржавала Глукову реформу француске опере, већ је заговарала снажније ослањање на италијански стил. Већ 1774. године напуљски амбасадор у Паризу препоручио је овој италофилној фракцији композитора Николу Пичинија. Мармонтел је убрзо постао не само Пичинијев либретиста, већ и учитељ француског језика те његове версификације и акцентуације. Био је и аутор полемичког памфлета Есеј о музичким револуцијама у Француској у којем се обрушио на Глуков стил, уздижући периодичне структуре напуљских композитора попут Леонарда Винчија као прави узор у будућој реформи лирске трагедије. Прва победа табора пичиниста била је успешна премијера Пичинијеве опере Ролан, почетком 1778. године, за чији текст се Мармонтел послужио либретом Филипа Киноа.

Свађа глукиста и пичиниста наизглед се разрешила након неуспеха Глукове опере Нарцис и Ехо, 1779. године, након чега се Глук повукао из Париза и препустио оперску позорницу париске престонице свом ривалу Николи Пичинију. Пичинијев тријумф уследио је 1783. године, када је премијерно изведена његова лирска трагедија Дидона, на либрето Жан-Франсоа Мармонтела.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић