Светске музичке позорнице

Свиту из музике са совјетски филм Александра Фајнцимера Поручник Киже, Прокофјев је компоновао 1934. године. У тадашњем Совјетском Савезу делатници у области културе препознали су потенцијал који звучни филм има у обликовању мишљења и забаве, што је представљало идеалну медијску платформу за промовисање уметничких циљева које је одобравала влада. Поручник Киже на сатиричан начин представља бирократску невичност и корупцију која је владала у највишим круговима Царске Русије. Он је непостојећи војник, "рођен" грешком преписивача; њему је обезбеђен идентитет, херојско војно порекло, па чак и жена. Сам цар верује у Кижеово постојање, а његови дворјани плаше се да му саопште истину, па кад пожели да упозна овог "великог хероја", постаје јасно да Киже мора бити убијен. Цар присуствује Кижеовој сахрани, где над празним ковчегом жали због губитка "изузетног" човека. Прокофјев је свиту обликовао у пет ставова, а она је временом стекла велику популарност.

Друга тачка на програму био је Прокофјевљев Виолински концерт у Де дуру, број 1 опус 19, у којем је као солисткиња наступила Естер Ју. Композитор је првобитно планирао да дело премијерно представи у Санкт Петербургу новембра 1917, са пољским виолинистом Павелом Кочанским као солистом. Партитуру је почео да обликује две године раније, али ју је одложио како би свој композиторки фокус усмерио на обликовање опере Коцкар. Међутим, у години Великог рата, а потом и Октобарске револуције, Прокофјев је одустао од свог плана, а убрзо и напустио Русију. Премијера је уприличена тек 1923. у Паризу, али дело није одмах наишло на топао пријем. Наиме, тада је млади Жорж Орик дао злонамерну критику рекавши да дело „звучи као Менделсон”, а премијери су присуствовали и великани уметничке сцене попут Пабла Пикаса, Артура Рубинштајна, Нађе Буланже, Карола Шимановског, као и мађарски виртуоз Јозеф Сигети, који се касније ангажовао да Први виолински концерт буде представљен у правом светлу, означивши га као „мешавину бајковите наивности и смелог дивљаштва”.

Концерт је заокружен музиком из балета Петрушка Игора Стравинског. На овом сценском остварењу композитор је радио у периоду од 1910. до 1911. године, да би га 1947. прерадио додајући му нешто већи инструментални корпус, а у емисији ћете слушати управо ову верзију дела. Заснована на четири слике, радња балета Петрушка обојена је елементима руског фолклора, док се као главни ликови појављују Петрушка, Арапин и Балерина. Дело одликује експресионистички хармонски језик Стравинског који посебно наглашава битонални мотив Петрушке, а писано је за балетску трупу Сергеја Дјагиљева, која га је премијерно извела 13. јуна 1911. године у театру Шатле у Паризу.

Уредница Ирина Максимовић Шашић