Антологија српске музике

Миливоје Црвчанин, композитор, дипломата, хоровођа, професор и свештеник, после свршених студија на београдској Богословији, 1920. године одлази у Праг, где на Конзерваторијуму завршава студије композиције у класи Јозефа Бохуслава Ферстера. Такође, похађа и студије естетике не Филозофском факултету у чешкој престоници, где докторира са студијом под називом „Српско црквено појање у прошлости и садашњости”. До почетка Другог светског рата, музичка активност Миливоја Црвчанина је везана за Праг, где је био члан југословенског дипломатског представништа, а од 1932. године и професор теорије православне црквене музике на Конзерваторијуму. По почетку ратних дејстава враћа се у Београд, у којем ће живети и радити, пре свега у пољу црквене и вокалне музике, до смрти 1978. године.

Вокални циклус Песме за средњи глас и симфонијски оркестар из 1960. године првобитно је настао као збирка соло песмама за глас и клавир. По завршеној оркестрацији, дело је извео бас Мирослав Чангаловић, а овај архивски снимак из 1963. године ћемо представити у емисији. У основном тоналитету е-мола, ове интимне исповести краси елегична атмосфера, нежна лирика, али и дубоко проживљени тренуци патње као у песми посвећеној сину, погинулом током пробоја Сремског фронта, на фону звучне и одмерене оркестарске пратње.

Свој најзанчајнији допринос у пољу музичког стваралаштва Црвчанин је оставио као композитор духовне музике, у којем долази до изражаја његов оригинални ауторски израз. Био је први српски композитор који је увео оркестарски елемент у хорску црквену музику, вођен, како то закључује музиколог Богдан Ђаковић, „идејама жанровског проширења и уметничко-мисионарског деловања са концертне сцене”. У овом пољу је тако створио неколико значајних композиција као што су духовни концерт Молитву пролију ко Господу, као и оркестрирани делови његове Литургије Светог Јована Златоустог. Иако је Црвчанин дуги низ година провео у Прагу, тамошње модернистичке идеје које су снажно утицале на обликовање и развој композитора и чешких ђака, припаданика Прашке групе, нису оставиле трага на његов стил. Напротив, Црвчанинове идеје, како то примећује Ђаковић, су остале „до краја блиске стилу његовог професора Јозефа Бохуслава Ферстера, успешног хорског композитора традиционалног израза, који се највише испољавао у жанру ораторијума”. У делима нашег аутора тако сусрећемо посвећеност баштини српског народног појања и јасну, систематску употребу полифоније, контрапунктског рада, пре свега кроз коришћење фугато одсека.

То ће посебно доћи до изражаја у причесној песми Воспоју Господеви на текст 104. псалма која, према музикологу Богдану Ђаковићу представља „једну од најбољих страница Црвчанинове духовне хорске литерататуре”. По форми, она је монотематска четворогласна фуга која поседује увод, први троделни део – Адађо и други Анданте релиђозо, са елементима репризе. Како Ђаковић примећује „Програмски третман појединих текстуалних фрагмената, као и непосредан ефекат кратког речитативног одломка намењеног соло-баритону (на текст Благослови душе моја Господа) уз хомофону пратњу хора, зауставља доминантну моторичност фуге, враћајући јој у извесном смислу, православни дух и карактер”.

Уредница Ксенија Стевановић