Марио Калик: Шелеров пројекат филозофске антропологије (3)

Према Максу Шелеру, темељ кризе модерне цивилизације је у специфичном поимању човека, односно у антропологији, која се развија са модерним добом и друштвом, и која достиже врхунац у савремености. Реч је о схватању човека као homo faber-a, бића чије је главно одређење да производи оруђа, о концепцији која суштински не разликује човека од животиње. Оваквој антропологији одговара доминација „господарујућег” и „производног” (учинковитог) знања у свету живота, које се односи на егзактну природну науку и технику, и што интензивнији научно-техничко-технолошки развој. Будући да је темељни узрок кризе модерног света искривљена слика човека као homo faber-a, решење за ову кризу и спас човека из „варварства” модерне цивилизације може бити једино у изградњи новог погледа на човека, то јест нове филозофске антропологије, пише Марио Калик.

Тако Шелер развија своју филозофску антропологију као нужну претпоставку и припрему за метафизику (апсолута), замишљену као „знање спасења”, које треба да избави човека из кризе модерне цивилизације. Човек се спасава посредством метафизике, тако што ступа у јединство са апсолутним (божанским) и саучествује у његовом остварењу. Међутим, како запажа аутор теста, Шелерова филозофија и филозофска антропологија суочавају се са више темељних и посебних проблема. Она није суштински превазишла дотадашње преовлађајуће идеалистичко и/или теолошко поимање човека у историји филозофије, јер види суштину човека у духу. Такође, читав Шелеров метафизички пројекат као алтернатива модерној цивилизацији и основа за спас човека показује се као тешко остварив, погрешан, па и промашен. Његово везивање судбине и „спаса” човека за божанско, макар у касније промењеној улози човека као равноправног „пријатеља” божанског у његовом остварењу, остаје у оквиру теолошке концепције која не може да разуме човека и смисао његовог постојања мимо инстанце божанског.

Имајућу у виду Шелерове конкретне друштвено-идеолошке ставове, може се рећи да његова филозофска антропологија и филозофија у целини представљају специфичну теоријску идеологију (идеалистичко-метафизичку и теолошку) која, посредно или непосредно, легитимише једну посебну друштвену идеологију (елитистичку, у њеној конзервативној или либералној варијанти), и тиме, у крајњој инстанци, служи интересима одређених друштвених класа, односно сталежа (аристократије, свештенства или либералне интелигенције и буржоазије). Сходно томе, делује да Шелер, с једне, и (нео)марксисти, с друге стране, рефлектују исту историјско-друштвену ситуацију и кризу модерног друштва и знања, па чак имају и бројне истоветне увиде и формулације, али да су објашњења крајњих узрока ове кризе, па самим тим и за њу адекватн(иј)а решења, уверљивије показана у оквиру Критичке теорије друштва којој наведени мислиоци припадају. Ипак, код позног Хоркхајмера, и делимично Хабермаса, долази до извесног зближавања са Шелеровом касном позицијом у неким аспектима, што отвара простор за даља истраживања односа Шелерове и мисли франкфуртских филозофа, закључује Марио Калик.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.