Годишњице великих филозофа – Говоре Милош Вулетић и Александар Ристески

Џон Лок (1632–1704) је био један од најзначајнијих филозофа модернoг доба. Рођен је у Сомерсету, образовао се у Оксфорду и највећи део своје каријере провео је у служби Ерла од Шафтзберија, због чијег је политичког и друштвеног положаја био приморан на бекство из земље у периоду великих превирања у Енглеској 1680-их. По повратку у Енглеску, последњих петнаест година свог живота, провео је уживајући уважавање јавности и енглеске круне, препознат као један од кључних интелектуалаца тог времена.

У свом излагању Милош Вулетић се фокусира на Локове доприносе теоријској филозофији, издвајајући по један из сваке од четири књиге његовог главног дела Огледи о људском разуму. Наиме, Лока би требало посматрати као аутора који је понудио емпиристички коректив претерано оптимистичким узлетима рационалистичке епистемологије и метафизике. Његова критика урођених идеја у првоји књизи Огледа представља темељно оспоравање рационализма у епистемологији, посебно његове централне метафизичке доктрине коју је засновао Декарт. У другој књизи, Лок формулише и брани своје решење проблема личног идентитета, док у трећој књизи даје прву потпуну филозофску теорију језика модерног доба (ранији покушају у том правцу су углавном резултирали критиком аристотелијанске терминистичке логике и забунама које су из ње следиле). На крају, Вулетић се осврће на Локову анализу знања из четврте књиге Огледа и истиче његов доринос превазилажењу скептицизма у погледу чулног искуства, као и значај дистинкције између примарних и секундарних квалитета којој је енглески филозоф посветио много пажње.

Амерички филозоф и психолог Вилијам Џејмс (1842–1910) био је један од водећих представника прагматизма, заслужан је за увођење важних појмова (као што су „обод", „чисто искуство", „континуитет свести") и имао је утицај на многе велике филозофе попут Хусерла, Дилтаја, Витгенштајна, Перса.

Како објашњава Александар Ристески, нема сумње да су Џејмсово искуство са питањем о (бе)смислу живота и снажна депресија у младости оставили трага на његову мисао. Врло је вероватно да би се Џејмс сложио са Ничеовим ставом да у филозофији не постоји ништа што би било безлично, да се мишљењем можда више прикрива него што се открива, те да се „властохлепље инстинктивног" итекако може препознату у оном рационалном, интелектуалном и објективном. Према Џејмсовом мишљењу, прагматизам се гради на увиду да је претпоставка бављења филозофијом дубоко личносна. За њега, прагматизам је највиталнија жила филозофије, неговање здравог типа рационалности, чак и будности и озбиљности за питања стварности, а стварно је оно што се не може игнорисати ни у личном нити у професионалном животу. Када осуђује интелектуалистичко, наивно и безбрижно бављење великим питањима (као што су: бол, зло, патња, самоубиство, губитак итд), Џејмс не покушава да дистанцираном филозофу довикне да не разуме оно о чему говори, већ се, готово у духу Нове феноменологије, осврће на патичке квалитите доживљајности као одређујуће, те каже „Оно што ти људи осећају јесте стварност". Премда је филозофији својствена рефлексија о самој себи, па је у том смислу она сама већ мета-филозофија, за Џејмса она није једино саморефлексивна активност, већ је и вишеструко духовно наслеђе, тенденција, систем или скуп система и светоназора, теоријски и методолошки израз типопологија и темперамената, закључује Ристески.

Снимак је забележен 24. децембра 2022. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У сутрашњој емисији овог циклуса Душко Прелевић ће говорити о Бертранду Раселу.

Уредница циклуса Тања Мијовић.