Музеј звука – Музика Симона де Бонефона

Париски издавач Николас ди Шемен је 12. августа 1556. годне објавио партитуру на чијој насловној страни је писало: „Миса за мртве за пет гласова, овом приликом први пут штампана, аутора Симона де Бонефона", а у поднаслову се налази и објашњење да је аутор каноник и певач у катедрали у Клермон-Ферану, тадашњем главном граду области Оверња. Нажалост, више од ових података о Симону де Бонефону до данас није сачувано, а поред мисе коју ћете вечерас слушати, пронађене су и тек три шансоне, штампане између 1551. и 1557. године. То је све што је остало иза овог аутора, што га чини још енигматичнијим, будући да квалитет радова сведочи о великом композиционом мајсторству које није могло остати непримећено код савременика. Међутим, Бонефон је вероватно делио судбину бројних аутора који су стварали далеко од француског двора, у провинцијским центрима као што су Дижон, Безансон, Тур, а чије су црквене архиве тешко оштећене или у потпуности уништене током и после Француске буржоаске револуције.

Срећом, мајсторство Симона де Бонефона није промакло Николи ди Шемену, који је посветио једно своје издање управо Миси за мртве овог аутора. Богатство полифоног рада као и друге карактеристике ове мисе сведоче да је Бонефон био подједнако вешт полифоничар као и његови много познатији савременици – Никола Гомбер, Пјер де Маншикур и Клеменс нон Папа. Бонефонова Миса за мртве представља важну спону између дела Окегема и Палестрине и у целости је компонована за пет гласова. Мелодије из грегоријанског корала налазе се у горњем гласу, а интересантно је да и на местима где је уобичајено да се користи редуковани хорски парт – попут одсека Бенедиктус или Агнус деи – Бонефон зарџава петогласни хорски слог.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић