Хозе Казанова: Модернизација и секуларизација

Реафирмација и јачање религије у политичком животу, дебате о статусу религијских организација, као и снажни тренд обнове индивидуалне религиозности довели су у питање претпоставке да ће глобални процес модернизације у будућности довести до опадања значаја религије. Утемељене у традицији Просветитељства, теорије секуларизације формулисане педесетих и шездесетих година прошлог века, предвиђале су на основу раста научне рационалности, урбанизације, економског развоја и социјалне сигурности, да ће временом верске заједнице губити друштвени значај, а религијска уверења остати стриктно ограничена на сферу приватности. Међутим, друштвена и политичка збивања последњих деценија подстакла су радикално критичко преиспитивање низа филозофско-теоријских, нормативних и идеолошких претпоставки ових теорија, па и њихово експлицитно напуштање. Иако спадају међу критичаре пређашњих теорија секуларизације, аутори чије текстове емитујемо на Трећем програму, не одбацују сам концепт секуларности, већ га теоријски тематизују на начин који, по њиховом уверењу, помаже потпунијем разумевању судбине, улоге и значаја религије у савременом свету.

На крају циклуса који је посвећен разматрању теорија секуларизације емитујемо текст Хозеа Казанове „Модернизација и секуларизација: поређење европског и америчког обрасца" који је објављен у Зборнику радова Хабермас и религија (2013). Аутор разликује три значења обухваћена појмом „секуларизације" – диференцијацију световне сфере од утицаја религије, опадање религијских веровања и пракси, те процесе приватизације религије. По његовом мишљењу, ова три значења или димензије секуларизације нису нужно структурно повезана што се илуструје историјском компарацијом процеса секуларизације у Европи и Америци. Иако је у оба примера реч о модерним друштвима у којима је световна сфера диференцирана од религијске сфере, у Америци, за разлику од Европе, секуларизација не резултује опадањем религиозности становништва. Стога Казанова тврди да секуларизација није, као што је то случај у већини западноевропских земља, повезана само са модернизацијом друштва, већ да она представља резултат историјски различитих и специфичних интеракција између цркве, државе, нације и цивилног друштва. Речју, не постоји општа парадигма секуларизације, већ се секуларизација, у зависности од „процеса дугог трајања" историјског развоја различитих друштава, одвија по обрасцима који не следе јединствени модел. По Казанови, дискусије социолога религије о једној обухватној теорији секуларизације би требало преусмерити ка компаративно-историјској анализи помоћу које би се објаснили различити обрасци у којима се у разним друштвима и цивилизацијама манифестују раније поменута три значења секуларизације.

Хозе Казанова (1951) је један од најутицајнијих социолога религије, професор емеритус Џорџтаун Универзитета. У бројним радовима и књигама бави се проблемима глобализације, религије и секуларизације, а осим познате монографије Public Religions in the Modern World (1994), објавио је новије запажене књиге: Global Religious and Secular Dynamics (2019), Islam, Gender and Democracy in Comparative Perspective (2017).

Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.