Жене у музици – Луизе Адолфа Л Бо

Вечерашњу емисију испуниће дела Луизе Адолфе Л Бо која је, попут других жена-композиторки деветнаестог века, каријеру започела као пијанисткиња, развијајући се потом као композиторка, да би се у зрелијој фази обликовала и кроз педагошки рад и музичку критику. Стваралаштво ове немачке ауторке броји 63 опуса камерне, клавирске и хорске музике, соло песама, оркестарских остварења, као и две опере. Њен музички језик, који се незнатно мењао током времена, карактеришу снажне, добро обликоване теме и строга сонатна структура, уз повремену употребу неуобичајених акордских склопова и лајтмотива. Слушаћете: Трио за виолину, виолончело и клавир, опус 15, Сонату у Де дуру за виолончело и клавир, опус 17 и Концерт за клавир и оркестар у де молу, опус 37.

Рођена 25. априла 1850. године у Раштату, Луизе Адолфа Л Бо је била јединица у немачкој породици која је са очеве стране водила порекло из Француске. Њен отац – Вилхелм Л Бо – био је војни официр, активан као композитор-аматер који је водио мешовити хор у Раштату. Прве подуке у свирању клавира Луизе Адолфа је добила управо од оца, а тада је начинила и своје прве кораке у компоновању. Препознавши у њој изузетан таленат, родитељи су одлучили да се у потпуности посвете њеном школовању и подрже је у одлуци да музику одабере као животни позив. Од 1863. до 1866. године похађала је Женску школу у немачком граду Карлсруе, у којој је посебну наклоност развила ка изучавању језика, док је упоредо ишла и на приватне часове клавира, виолине и певања код тада истакнутих педагога попут Вилхелма Каливоде и Антона Хајцингера. Дебитантски наступ имала је 27. новембра 1867. када је у Карлсруеу свирала Бахова дела, а са Дворским оркестром из Баден-Бадена музицирала је 1868; овај наступ младе пијанисткиње посебно су хвалили Франц Лахнер и Антон Рубинштајн. Потом је своја дела представила Хансу фон Билову задобивши његово поштовање и подршку, а лета 1873. похађала је часове клавира и код Кларе Шуман.

Концертна турнеја фебруара 1874. одвела је Луизе Адолфу Л Бо у Холандију, где је имала запажене наступе, а по препоруци и савету Ханса фон Билова, породица Л Бо се преселила у Минхен како би Луизе Адолфа студирала код Јозефа Рајнбергера, који је од првог сусрета са овом уметницом био задивљен њеним особеним талентом и који јој је касније посветио Токату за клавир, опус 104. Међутим, како су правила Краљевске музичке школе Баварске, која ће временом израсти у минхенски Универзитет за музику и извођачке уметности, подразумевала родну поделу међу студентима, Луизе Адолфа је била приморана да часове похађа одвојено од својих колега-мушкараца.

Овај, 'минхенски' период који је трајао до 1885. године, представљао је наплоднију и најпродуктивнију фазу у професионалном раду Луизе Адолфе Л Бо, као композиторке и пијанисткиње, а резултирао је неким од њених најбољих дела, наградама за композицију, позитивним критикама и топлим пријемом у Берлину, Лајпцигу, Салцбургу и Бечу, али и сусретима са Брамсом, Листом и Хансликом. У 'минхенском' периоду започела је да гради каријеру и музичке критичарке, пишући текстове за Allgemeine deutsche Musikzeitung. Поред тога, од 1878. водила је и мајсторски курс клавира намењен образованим девојкама са жељом да их припреми за педагошки посао.

Међутим, због нарушеног здравља родитеља, али и тешкоћа са којима са сусрела у Минхену приликом одабира музичара који би изводили њена дела, Луизе Адолфа Л Бо се са породицом септембра 1885. године преселила у Висбаден. У овом граду, у којем су са великим занимањем прихваћене њене композиције, радила је као професорка теорије музике и певања. Након боравка у Берлину – где је у Краљевској библиотеци од 1890. до 1893. похађала часове историје музике – уследило је још једно пресељење, овог пута у Баден-Баден, где је Л Бо побрала велике успехе након премијера симфонијске поеме Хоенбаден, опус 43, Гудачког квинтета, опус 54, и опере са бајковитом тематиком коју је насловила Зачарани калиф, опус 55 и коју је посветила својим, тада преминулим родитељима. Након бројних, неуспелих покушаја да ова опера буде изведена и у другим градовима, разочарана престала је да компонује.

Од 1903. често је одлазила на студијска путовања у Италију и Француску, да би 1910. године у Баден-Бадену објавила књигу Мемоари жена-композиторки. У овом аутобиографском делу, поред занимљивих запажања о концертима и композиторима са којима се сусретала, оставила је и драгоцене податке о музичком животу епохе. Године 1922. додељена јој је доживотна пензија, а већ наредне, 1923. промовисана је у Почасног витеза Плавог цвета.

Поводом 75. рођендана Луизе Адолфе Л Бо, априла 1925, у Баден-Бадену одржан је концерт са програмом који је у целини био посвећен њеним остварењима. Преминула је 17. јула 1927. године. У знак сећања на ову уметницу, Музичка библиотека у Баден-Бадену данас носи њено име.

Уредница Ирина Максимовић Шашић