Жене у музици – Маријан Андерсон

Маријан Андерсон је рођена 27. фебруара 1897. у Филаделфији као најстарија од три сестре. Како су њихови родитељи били активни у заједници окупљеној око Баптистичке цркве, заједно са сестрама је још као девојчица наступала у хору, често се појављујући и као солисткиња. По завршетку средње школе пријавила се за студије на Музичкој академији у родном граду, међутим, као Афроамериканки није јој било дозвољено да упише факултет. Расна дискриминација са којом се сусрела није је обесхрабрила у остваривању постављених циљева. Наиме, уз подршку филаделфијске aфроамеричке заједнице, приватно је похађала часове код Ђузепа Богетија. Овај искусни амерички педагог и тенор у младој уметници је препознао јединствен дар, па је, вођен жељом да је представи широј публици, одмах заказао концерт у њујоршкој Градској кући априла 1924. године. Међутим, њен наступ нити је привукао пажњу публике (извори указују да је сала била готово празна!), а ни речи критичара нису јој биле наклоњене. Упркос овом, полазном неуспеху, већ наредне, 1925. године имала је велики пробој на такмичењу певача које је организовала Њујоршка филхармонија. Као победница конкурса, 26. августа је дебитовала уз пратњу Њујоршке филхармоније, а публика и критичари су овог пута њен наступ топло прихватили. Већ 1928. године одржала је запажен концерт у Карнеги холу, а за њим су следили бројни реситали и у другим америчким дворанама.

Након успешних наступа у Америци, Маријан Андерсон је имала стреловит успон на европској турнеји. Лета 1930. године упознала је финског пијанисту Костија Веханена, који је био њен клавирски сарадник неколико наредних деценија, а након изузетног заједничког наступа у Хелсинкију, привукла је пажњу и Јана Сибелијуса. Како указују историјски извори, Сибелијус је био очаран њеним импресивним вокалним вештинама, истакавши да је она „специфична уметница која зна да продре у нордијску душу". Њих двоје су потом успоставили пријатељство које је убрзо прерасло и у дугогодишњу професионалну сарадњу.

Године 1933. Маријан Андерсон је дебитовала у Вигмор холу у Лондону, а потом су уседили и други, изузетно запажени концерти у водећим европским дворанама. Историчари указују да на овим наступима уметница никада није наишла на дискриминацију због свог афроамеричког порекла. Интересантно је истаћи да је у Русији и градовима Источне Европе такође имала своје ватрене присталице, постојала је чак и 'Маријан грозница' како истичу извори, а убрзо је побрала симпатије бројних диригената. Након задивљујућег наступа у Салцбургу 1935. године, славни Артуро Тосканини изјавио је да „Маријан Андерсон има глас који се може чути једном у сто година". Наредних година концертирала је у Америци и Европи, али због недостатка глумачког искуства није радо наступала у оперским кућама. Међутим, остварила је драгоцене студијске снимке арија, који и данас имају антологијску вредност. Једна од ретких оперских улога је Улрика у Вердијевом Балу под маскама, коју је изводила у њујоршком Метрополитену 7. јануара 1955. године. Ово је уједно био и први наступ Афроамериканке у Мету.

Маријан Андерсон је одликована значајним наградама и признањима, а њен живот је био инспирација бројним уметницима. Године 1957. постала је чланица Америчке Академије наука и уметности, 1958. именована је за Амбасадорку добре воље у Уједињеним нацијама, а током шездесетих година била је активна боркиња за људска права. Поред тога, 1978. добила је одликовање Кенедијевог центра, националну Медаљу за уметност 1986, а Гремијеву награду за животно дело 1991, као и почасни докторат чак три америчка универзитета: у Вашингтону, Филаделфији, као и Смит колеџа.

Преминула је 8. априла 1993. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић