Мајстори барока – Франческo Ђеминијани

Рођен 1687. године у Луки, у Тоскани, овај виолиниста, композитор и теоретичар, још у детињству показао је таленат за музику, и своја прва музичка знања стекао је од свог оца који је био виолиниста. Са шеснаест година одлази у Милано како би учио виолину код Карла Амброђа Лонатија, а затим и у Рим код прослављеног мајстора Арканђела Корелија.

Четири године касније, Ђеминијани се вратио у свој родни град где је почео да ради као виолиниста у градском оркестру, и на овој позицији је остао све до 1711. Пут га даље води у Напуљ, где је добио намештење руководиоца оперског оркестра, а претпоставља се да је током свог боравка у овом граду студирао композицију код Алесандра Скарлатија.

Године 1714. одлази у Енглеску, где је својим виртуозним свирањем виолине Ђеминијани одмах постигао велики успех. У том периоду, Лондон је постао значајан музички центар, делом захваљујуц́и и Хендлу, који је и сам студирао у Риму код Корелија и тако донео меру италијанског музичког стила са собом. Већ имајући утабан пут, Ђеминијани је добио велику подршку аристократије и водец́их личности на Краљевском двору, те је био позван да свира виолину за Џорџа И, заједно са Хендлом који га је пратио на чембалу.

За кратко време, Франческо Ђеминијани се у музичком животу Лондона етаблирао као водец́и мајстор на виолини, али и као композитор, објављујући своје Сонате за виолину и континуо опус 1, које су биле познате као једне од технички најзахтевнијих партитура намењених овом инструменту. Његова друга успешна остварења из овог периода укључују Кончерта гроса опус 2 и опус 3, који су постали изразито популарни у Енглеској, задржавши место на репертоарима све до следећег века. Такође, Ђеминијанови теоријски радови имали су значајан утицај, а посебно Уметност свирања на виолини из 1751. године које је и данас важна референца када је интерпретирање барокне музике у питању.

Ауторка: Саша Тошковић