Опера – Луиђи Керубини: Лодоиска

Овим делом отпочела је нова епоха у развоју опера комик репертоара у Француској. Либрето је написао Клод-Франсоа Фијет-Лоро, на основу епизоде из популарног романа Љубави витеза Фобласа књижевника Жан-Батиста Лувеа де Кувреа. Сама премијера десила се 18. јула 1791. године у Театру Фејдо у Паризу.

Ово је био први велики успех Керубинија у Паризу. Италијански композитор је дошао у француску престоницу пет година раније на позив Ђованија Батисте Виотија, али су његове трагичне опере доживеле неуспех. Но, прича о ослобађању из затвора и победи над тиранима дочекана је у револуционарном Паризу са ентузијазмом. Лодоиска је тада имала преко 200 извођења, а стекла је  популарност по Немачкој, као и у Бечу. Лодоиска је свој успех дуговала певљивим вокланим деоницама, свежој оркестрацији и романтичном садржају, који је говорио о одбацивању „старог поретка" зарад племенитости, слободарских идеја и судбинске љубави. Керубини је своје велико композиторско знање преточио у настајање опера комик жанра који са Лодоиском прелази у нову фазу: ону у којој се бришу све разлике у значају, извођачком апарату и амбицијама у односу на „озбиљну оперу", и где као једини знак распознавања између две врсте је присуство „говорног дијалога".

У последњој деценији XВИИИ века, у контексту француске револуције, тематика избављења из заточеништва је постала популарна у свету оперских дела. После великог успеха Лодоиске родио се  субоперски жанр који се називао опера а советаж, који ће се окончати за Бетовеновим Фиделиом 1805. године. Од 1791. године, када је Лодоиска премијерно изведена, други композитори су узимали исти сиже и писали своје Лодосике - то су између осталих Рудолф Кројзер, Стивен Сторас, Ђовани Симоне Маир, а написана су и два балета на ову тематику, они Паолина Франкија и Лоренца Панциерија.

Но, Керубинијева Лодоиска јесте велики успех оперске уметности на крају XВИИИ века. Пре свега  новина се налази у правој симфонизацији оперског слога што није била карактерситика комичног оперског жанра. Керубини својим хармонским решењима, својим драматичним гестом који подрива „комични" проседе, уводи нову, ромнатичарску, димензију у оперу отварајући врата новој музичкој епохи.

Уреднице: Ксенија Стевановић и Јелена Дамјановић