Музика у Торину у доба просвећености

Гаетано Пуњани је рођен у Торину, 1731. године. Каријеру је започео као виолиниста на савојском двору, а вештини компоновања подучавали су га торински композитор Ђовани Батиста Сомис и римски мајстор, Франческо Чампи. Пуњани је остао везан за Торино током целог живота, али је славу паралелно стицао и гостовањима у важним музичким центрима Европе: педесетих година 18. века наступао је на Духовним концертима у Паризу, током две сезоне шездесетих година руководио је оркестром и радио као композитор Краљевог позоришта у Лондону, а осамдесетих се запутио на турнеју са својим учеником Ђованијем Батистом Виотијем, која га је одвела на север Европе. Последње Пуњанијево путовање одиграло се само две године пред смрт, 1796. године, када је у Бечу дириговао своју програмску оркестарску свиту базирану на темама Гетеовог Вертера. Пуњани је напредовао и у служби на двору у Торину, преузевши 1770. године престижно место првог виолинисте, а 1776. године и место дворског управника инструменталне музике. Као виолиниста, Пуњани је био познат по свом волуминозном тону и богатој кантилени, његово владање гудалом било је препознатљиво, а сматра се и да је играо непосредну улогу у еволуцији самог виолинског гудала. Као композитор, Пуњани је егземпларни представник инструменталног стила потеклог из италијанске опере, који је љубитељима музике познатији кроз дела манхајмских и  бечких аутора. Пуњанијева оркестрација за гудаче се посебно издваја као бриљантна, како у симфонијама тако и у операма.

Најзначајнији центар музичког живота у Торину, током 18. века, био је Театро Ређо, односно Краљевско позориште. Изградња позоришта започела је 1738, по доласку на власт краља Карла Емануела Трећег, а сцена је инаугурисана две године касније. Иако Торино није могао да се мери са Венецијом и Миланом, у периоду до 1792. године у Театру Ређо приређиване су премијере водећих композитора италијанске опере, укључујући Франческа Феа, Леонарда Леа, Николе Јомелија, Томаза Траете, Балдасареа Галупија, Николе Пичинија, Антонија Сакинија, Доменика Чимарозе и других. Поред врхунског оркестарског ансамбла, позориште је било чувено и по сценографијама које су више од четири деценије израђивала браћа Бернандино и Фабрицио Гаљари. Први период у раду овог позоришта, које је и данас једно од водећих у Италији, окончана је 1792. године, када је сцена затворена и претворена у војно складиште, након што је Краљевина Сардинија објавила рат Француској.

Аутор: Срђан Атанасовски