Музеј звука – Луцаско Луцаски

Италијански композитор касне ренесансе Луцаско Луцаски читав стваралачки век је провео у родној Ферари. У овом граду стекао је музичка знања учећи са Чипријаном де Рореом, а временом је и сам постао угледни педагог, који је музичком занату научио Ерколеа Пасквинија, био ментор Карлу Ђезуалду да Венози, као и учитељ једног од најзначајнијих аутора на преласку ренесансе у барок, Ђиролама Фрескобалдија. Луцаски је 1564. године био именован за главног оргуљаша на двору Д'Естеових. Ипак, његово име се и даље најчешће помиње у вези са необичном институцијом утемељеном на овом двору – ансамблу певачица из Фераре под називом Concerto delle donne. Наиме, у последњим деценијама 16. века, Алфонсо II, војвода од Фераре постао је занесен звуком женских сопрана, те је одлучио да оформи ансамбл, састављен од талентованих певачица, које су биле плаћене и ангажоване као дворски музичари. Овај ансамбл је имао привилегију да га слуша само Војвода, на такозваним musica secreta извођењима, која су се одвијала у његовим приватним одајама и на која су приступ имали само одабрани гости. Сведочанства о овим интимним музичким вечерима остала су сачувана у кореспонденцији оних појединаца који су имали прилику да им присуствују, а из којих данас можемо да закључимо да су се ова извођења одвијала свакодневно и то у периоду од неколико година. Луцаскијева збирка мадригала из 1601. године је једини сачувани примерак дела које су изводиле ове уметнице и представљају важну фазу у развоју мадригала – од оног полифоног, без инструменталне пратње и каснијег, соло мадригала који се изводио уз континуо. Поред ове збирке, иза Луцаскија је остало сачувано још три књиге ричекара, једна збирка мотета, као и још седам збирки мадригала у којима је користио богато орнаментисану деоницу сопрана и тиме антиципирао неке од композиторских захвата карактеристичних за епоху барока.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић