Жене у музици – Вероника Дударова

Рођена као Вероника Борисовна Дударова 5. децембра 1916. године у Бакуу, данас престоници Азербејџана, ова совјетска и руска диригенткиња била је прва жена која је велику славу остварила испред симфонијских оркестара у XX веку.

У родном граду, у Школи за музичке таленте при Конзерваторијуму, стекла је основно музичко образовање. Пошто је још од ђачких дана Штефан Штрасер, њен професор, препознао као изузетно даровиту ученицу пред којом предстоји перспективна каријера, Дударова је, по његовом савету, уписала Конзерваторијум у тадашњем Лењинграду, где је од 1933. до 1937. године похађала студије клавира. У том периоду посебну наклоност је развила према дириговању, иако се оно тада није сматрало ‘професијом за жене‘, па је, окончавши студије клавира, 1939. уписала московски Конзерваторијум где су је умећу симфонијског дириговања учили славни совјетски уметници Лео Гинзбург и Николај Аносов. Упоредо са студијама, 1944. године радила је као диригенткиња Централног дечјег позоришта у Москви, а 1945. и 1946. као асистенткиња диригента Оперског студија при московском Конзерваторијуму.

Стекавши диплому 1947. године, Дударова је одмах постала помоћна диригенткиња Московског државног симфонијског оркестра, којим су до тада управљали њени професори - Аносов и Гинзбург. Иако се на самом почетку рада суочавала са родном дискриминацијом везаном за прихватање њене улоге-диригенткиње од стране мушких чланова оркестра, кроз бројна дела широког стилског репертоара која је изводила са великим ентузијазмом, минуциозним удубљивањем у сваку партитуру и завидним знањем историје музике, убрзо је успела да учини да се превазиђу све предрасуде и да стане „раме уз раме" са својим колегама.

Године 1960, као прва жена у Совјетском Савезу, именована је за главну диригенткињу и музичку директорку Московског државног симфонијског оркестра, задржавши се на овом месту до 1989. године. Под њеним руководством оркестарски стандарди су достигли више нивое, а биографи бележе да је Дударова своје захтеве увек износила са кристалном јасноћом; сви који су је познавали и имали прилике са њом да сарађују били су запањени осетљивошћу, интелигенцијом и великим шармом којим је пленила ова уметница. У једном интервјуу Дударова је нагласила: „Посвећена сам професији диригента зато што ми она најпотпуније омогућава да откријем суштину намера композитора."

На турнејама са Московским државним симфонијским оркестром у Европи и Јужној Америци бележила је велике успехе, речи критичара и публике биле су увек пуне хвале, међутим, име Веронике Дударове стекло је још већу популарност захваљујући бројним снимцима које је остварила у својој богатој дискографији, а који су слушаоцима у Западној Европи пружили прилику да се упознају са музиком до тада непознатих руских композитора, чијим делима је Дударова често обликовала оркестарске репертоаре.

Вероника Дударова је напустила Москву 1989. године и настанила се у Истанбулу. Након распада Совјетског Савеза вратила се у Русију, где је, иако тада већ у својим средњим седамдесетим годинама, започела формирање новог оркестра. Њена идеја водиља за оснивање Симфонијског оркестра Русије била је да се у њему окупе најбољи, углавном млађи чланови из свих московских ансамбала, лауреати бројних такмичења, као и из других музичких центара бившег Совјетског Савеза, попут Кијева и Минска, који су, као и она сама у младости, показивали ентузијазам и посвећеност за извођење нових и непознатих дела, једнако као и за дела стандардног оркестарског репертоара. Овим оркестром дириговала је до 2003, а до смрти – 15. јануара 2009. године – обављала је посао музичке саветнице ансамбла.

Поред уобичајеног репертоара на којем су најчешће била дела Бетовена, Шумана, Брамса и Малера, диригентски опус Веронике Дударове обухватао је и остварења руских аутора - од Чајковског, Рахмањинова, Мјасковског, Каљињикова, Љадова, до Ракова и Шебалина. Међу савременим ауторима, дириговала је премијерно извођење Концерта за виолончело Елене Фирсове, и забележила драгоцен снимак Концерта за хармонику и оркестар Николаја Чајкина, а са великом посвећеношћу радо је промовисала и остварења из пера Софије Губајдулине, Алфреда Шниткеа, Игора Фролова и Заре Левине.Током своје каријере, 1977. године ова славна диригентиња овенчана је титулом Почасне уметнице Совјетског Савеза, док је 1986. један астериод у појасу између орбита планета Марс и Јупитер назван по њој – 9737 Дударова. Име Веронике Дударове красе и странице Гинисове књиге светских рекорда, где је убележена као прва жена која је са великим оркестрима радила више од 50 година.

Уредница Ирина Максимовић Шашић