Бранко Ромчевић: Трансхуманизам, антропотехнике и биополитика

Бранко Ромчевић полази од тезе Петера Слотердајка изнете у тексту „Правила за људски врт" (1999), према којој је Хајдегерово „Писмо хуманизму" (1946), раскидајући са традицијама склоним концептуализовању човека као animalitas, те разбирајући између човека и животиње онтолошку, а не градуелну разлику, отворило трансхуманистички и постхуманистички мисаони простор 20. века. Слотердајк сматра да се у том простору ослобађа могућност преиспитивања употребе механизма припитомљавања и васпитања, карактеристичних за класичан хуманизам. Тако ће се, верује он, раскрчити хоризонт на којем оно људско може да се разуме мимо, еволуцијом нововековног и модерног хуманизма у човеку погрешно препознате, безазлености (некакве, како се неретко сматра, доброте и/или наивности). Тиме би се оно људско коначно могло довести у однос према савременим техникама радикалног трансформисања, укључујући (пре свих) оне које се тичу могућности генетске реформе.

Ипак, Слотердајк није поборник генетског инжењеринга, већ заговорник тезе по којој затварaње очију пред једном таквом, фактички већ освојеном могућношћу, представља пут у сигурну катастрофу, чија би једина кредибилна алтернатива била формирање извесног кодекса савремене антропотехнике. Међутим, Слотердајк губи из вида то да су (према анализама Мишела Фукоа) модерна друштва још од 19. века старо право суверенитетеа да неко буде убијен или пуштен да живи, допунилa једним новим правом: да се додели живот или да се пусти да умре. За разлику од класицистичке, дисциплинске моћи, која се обраћала индивидуалном човеку-телу, овај типично модерни однос има, према Фукоу, у виду човека као живо биће, и то не више као индивидуу већ као врсту. Тако својеврсна, како је Фуко назива, анатомо-политика људског тела трасира пут за биополитику људске врсте. Услед тога, генетска реформа о којој Слотердајк пише, не би била прекретница, него (само) још један корак даље у биополитичкој одисеји, зaпочетој пре око двеста година. Дакле, кључно критичко питање Ромчевићевог излагања тиче се односа слотердајковских антропотехника и фукоовске биополитике, то јест напетости, преклапања и одступања којима су они обележени.

Снимак је забележен 21. августа у Великој сали Градске управе у Зајечару.

Следећег петка, 3. септембра, наставићемо емитовање звучних записа са овог научног скупа.