Патрик О’Брајен: Историографске традиције и императиви модерне историје

Услед „глобализације" која се може сматрати најважнијим процесом савременог доба, заједница историчара развија вишеструке перспективе, низ појмова и мноштво методологија како би своја истраживања, размишљања и подучавање означила као светску, универзалну или глобалну историју. Историчари који су привржени овом космополитиском подухвату у подучавању и писању историје затичу себе на интелектуалној граници која није повезана са географијом, хемисферама и континентима а камоли са националним границама и парохијским међама, истиче аутор. Уместо склоности ка истраживачким парадигмама које су успостављене у историји, они одлучују да, попут модерне археологије, постану посве неспутани дисциплинарним границама, прихваћеним хронологијама и текстуалним традицијама за конструисање европске, америчке, индијске, јапанске, кинеске или неке друге националне историје. Постојање поштовања достојне историографске традиције писања глобалне историје могло би да оснажи поверење историчара који се приклањају поменутој школи, да се упусте у савремену битку између „старог и модерног". У томе би могло да помогне и и мноштво монографија, уџбеника и стручних часописа који несумњиво сведоче о оживљавању класичног жанра које је сада у току и даље се развија у хуманистичким дисциплинама и друштвеним наукама, пише Патрик О'Брајен.

Текст је преузет из првог броја часописа Journal of Global History за 2006. годину.

Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.