петак, 08. јан 2021, 22:20
Александар Милосављевић: Рефлексије о позоришту
Слушаћете осврт Александра Милосављевића на драму Ежена Јонеска „Ћелава певачица”, у режији Иве Милошевић, која је премијерно изведена 12. децембра у Народном позоришту у Сомбору.
Режирајући један од најизвођенијих комада Ежена Јонеска, редитељка Ива Милошевић је решила да се врати аутентичном апсурду овог аутора, то јест да у фокус своје пажње врати малограђане који у међувремену више нису само исечак из широког корпуса друштвеног организма, нити су тек застрашујући наговештај онога што се дуруштву може догодити ако се његови чланови препусте конформизму, конзумеризму и осталим формама компромиса с бескрупулозним неолибералним капитализмом, него су постали прави репрезентанти онога што је Јонеско 1948. слутио у својим опскурним маштаријама. А то је била застрашујућа визија друштва у којем је појам „бити” подређен појму „имати”, друштва које је поништило слободу мишљења, одрекло се индивидуалности и критичког промишљања; друштва у којем је избрисана граница између стварног живота и ријалити шоуа и у којем је уистину све постало не само могуће него и нормално. У релацијама успостављеним у околностима таквог друштва постаје природно да супружници не препознају једно друго, да се вапаји несрећног ватрогасца за било каквим пожаром, макар и сасвим малим, симболичним, по степену апсурдности не разликују од ма које вести коју читамо на насловним странама овдашњих таблоида, а одсуство логичних узрочно-последичних веза, карактеристично за дијалоге из Ћелаве певачице, сасвим је у духу са свакодневним изјавама политичара – подједнако код нас и у свету, коментарише Александар Милосављевић.
Ипак, постоји и једно важно одступање у третману ликова код редитељке сомборске представе у односу на оне Ежена Јонеска, а разлика је у томе што Ива Милошевић у Јонесковим драматис персонама препознаје - емоције. Осећања, или тачније трагови осећања, и даље су присутни код ових и оваквих креатура. Иако нису свесни емоција, премда их често манифестују на неадекватан начин, они по неком атавистичком унутарњем механизму препознају ситуације у којима би човек требало да искаже осећања. Управо ова црта трагике благо сенчи њихове бесмислене, испразне фразе које они неуморно изговарају, а отвориће простор за реактуелизацију јонесковског апсурда; али ће, можда, наговестити и наду да ипак није све изгубљено те да су, мимо сваког рационалистичког концепта, упркос свим маркетиншким анализама и инструкцијама својтвеним немилосрдном неолибералзму, и свим манифестацијама безграничне зомбијевске глупости и отупелости, да су, дакле, емоције преживеле. Сомбор је још једном, одличном представом, сада и у временима нимало наклоњеним позоришту, потврдио да има снаге и енергије, да остане у самом врху нашег театарског живота, закључује Милосављевић.
Читала
Гордана
Гачић.
Уредница
емисије
Тања
Мијовић.
Autor:
Уредници Трећег програма
У емисијама РЕФЛЕКСИЈЕ читамо есеје или научне чланке домаћих и страних аутора. [ детаљније ]
Коментари