Александар Милосављевић: Рефлексије о позоришту

У емисији РЕФЛЕКСИЈЕ у циклусу „Позориште у доба короне”можете слушати осврте Александра Милосављевића на представу Жељка Хубача „Ближи небу”, насталу у продукцији Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић”, као и на драму Тене Штивичић „Свици” коју је у Народном позоришту Лесковац режирала Ксенија Крнајски.

Представа Ближи небу, према тексту и у режији Жељка Хубача је прва овосезонска премијера Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић" одржана у театарској сали. Како напомиње Александар Милосављевић, за потпуније разумевање драматуршко-редитељског поступка примењеног у реализацији ове представе ваља узети у обзир да је овај комад први пут изведен 1994. године, а потом је у различитим театрима, али и државама, имао још четири премијере. Прво извођење драме је, као уосталом и већина доцнијих сценских поставки, било чврсто утемељено на ауторовом реалистичком литерарно-драмском проседеу, док је сада, четврт века после праизведбе, режирајући властиту драму, Хубач финим драматуршким, а нарочито редитељским интервенцијама померио тежиште ове приче, изместивши је из сфере друштвених односа и условности у много шире просторе. Отуда ће на сцени театра у Зајечару његов комад постати сложена метафора вечите борбе добра и зла. У том контексту, лик интелектуалца, пацијената у душевној болници, биће драматуршки изоштренији у смеру који ће његовом присуству донекле умањити димензију вечите запитаности и непрестаног проблематизовања свих аспеката стварности, па ћемо главног јунака много интензивније и директније препознати као демонску силу која попут лакмуса детектује већ постојеће тензије унутар заједнице, али и усмерава акцију њених актера, те подстиче афирмацију најмрачнијих страна осталих драматис персона.

* * *

Драма Свици Тене Штивичић одиграва се у чекаоници аеродрома, која функционише као метафора не само сумануте динамике данашњице, него и темељног осећања привремености које пресудно одређује однос данашњег човека према сопственом трајању. Као и у стварности, у униформним аеродромским холовима све је привремено, а самим тим и релативно: и властита позиција сваког појединца суоченог са сложеним друштвеним релацијама које се из шире сфере преливају у интиму, и социјални статус сваког путника осуђеног на конзумеризам и брзину живљења, и професија којом се сваки од њих бави, а која ретко на дуже стазе гарантује сигурност и тако даље. Простор овог аеродрома редитељка Ксенија Крнајски је представила као својеврсно чистилиште до којег воде степенице уз које се путници пењу долазећи однекуд, рецимо из партера или с нижих спратова. Актери стижу на терминал где проводе извесно време, воде безначајне а ипак нимало безначајне разговоре, рашчишћавају нека од кључних питања властитих живота, признају и откривају брачна неверства, истинска и прижељкивана, боре се са својим кризама, исповедају властите животне промашаје, суочавају се са својим и туђим изневереним надама, испразним егзистенцијама, правим и лажним животним драмама, од којих ће неке ускоро бити окончане - али не авионским удесом, пише Александар Милосављевић.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.