Проблем предвиђања у филозофији и науци – говори Горан Рујевић

Научно предвиђање и профетско прорицање наизглед испуњавају исту улогу у култури - разрачунавање са неизвесношћу будућности услед асиметричног доживљаја времена путем усидравања будућих догађаја у процесима садашњости. Стога Горан Рујевић поставља питање да ли је оправдано рећи да научна делатност представља додатни ступањ рационализације пророштва? При томе, аутор не разматра прорицање као литерарно средство (у смислу у којем су бројни антички филозофи посезали за тим, понајвише Платон), већ прорицање у фундаменталном смислу антиципације будућих стања. Ове две делатности упоређују се по неколико параметара: прво, прорицање и предвиђање заједно деле проблем будућих контингенција; друго, разговетност и прецизност су на први поглед на страни научног предвиђања, али из лаичке перспективе небулозна пророчанства и стручне предикције једнако захтевају интерпретацију, а каткад и експертске квалификације које се граниче са упућеношћу у мистерије; треће, научна предвиђања се повезују са методолошком ригорозношћу, али строге методологије постоје и у оракуларним поступцима (на пример, различите врсте магијских ритуала имају узусе који су развијани генерацијама, а неке врсте предсказивања које се затичу међу афричким племенима показују запањујућ ниво систематичности у извођењу). Ипак, уочавају се две кључне разлике између предвиђања и прорицања: једна се тиче ауторитета са којим се говори о будућности, који је у случају прорицања често положен у неку натприродну фигуру - божанство, духове предака, или чак апстрактну судбину, а друга разлика се налази у поновљивости предвиђања наспрам индивидуалности прорицања, јер и најригорозније начињена предсказивања садрже непоновљиве елементе персоналности пророка који га извршава. Ове разлике нас имплицитно упућују ка томе које од уобичајених карактеристика научне делатности можемо сматрати њеним врсним одредбама.

Уредница емисије Тања Мијовић.