Нова дискографија

Поднаслов овог албума – Венеција од 1600. до 1750. године – јасно упућује на епоху и место које је овај ансамбл и његов уметнички руководилац Жофроа Журден, поставио у фокус, како би представио не само изузетне странице барокне литературе, већ и личне афинитете, емоције и страсти. Говорећи о овом албуму, Журден је истакао да је назив Пасије алузија на његову љубав према венецијанског музици која датира још из времена студија када је истраживао барокно раздобље, али и реч „која може да евоцира патос, у смислу методе класичне реторике којим се дискурс може учитнити убедљивим", те закључује да је „барокни стил изумљен како би се музика подвргла снази речи". Прелаз између такозване „прима пратике", односно комплексне полифоније позне ренесансе и „секонда пратике" у којој је тежиште било стављено на снажну емоционалну експресивност, а који се одиграо почетком 17. века у Италији и посебно у Венецији, управо је оно што може да се сагледа на овом дискографском издању. Пратећи готово генеалошки низ од Монтевердија преко Кавалија и Легренција до Лотија, ансамбл Les Cris de Paris представља једно узбудљиво музичко раздобље у Венецији, кроз композиције посвећене Христовом страдању, али и мадригале и оперске арије испуњене наглашеним емоционалним набојем. Приликом прављења програма, желели су да укажу на чињеницу да су сви ови жанровии коегзистирали, да су „инструментална дела намењена сцени могла да се изводе и у цркви, и обратно; уметност контрафактума је дозвољавала да еротски мадригал буде трансформисан у мотет пуким чином промене текста у којем се сада описивала побожна молитва", наводи Жофроа Журден, уметнички директор ансамбла Les Cris de Paris.

Овај албум започиње драматичном и готово хипнотичком успаванком Hor ch'è tempo di dormire Такрвинија Меруле, у којој Богородица, (коју овде интерпретира изузетно убедљива сопранистклиња Мичико Такахаши) има визију распећа, док покушава да успава малог Христа. Хроматика која се појављује у овој нумери, прожима читав албум појављујући се као експресивно средство, посебно у ламентозном ставу Crucifixus, који је заступљен на овом албуму у чак пет верзија из пера Клаудија Мотевердија, Антонија Лотија и Антонија Калдаре. Оно што Журдену и уметницима у ансамблу Les Cris de Paris полази за руком јесте да свако од ових дела интерпретирају у складу са епохом у којој су настала, указујући на постепене, али уочљиве промене у развоју барокне музике. Тако критичар Џона Перл наводи: „Монтеверди је осликан малом и нежном четкицом, али су боје дубоке. Било да је реч о солистима у Crucifixus-у или читавом хору у Adoramus-у, вокално извођење је непретенциозно, са употребом вибрата само кад је неопходно..., не допуштајући да музика напусти звучни свет Монтевердијеве епохе. Како време напредује, тако се шире и хорске технике. У извођењу Кавалија и Лотија, певачи постају емоционалнији, дозвољавајући (себи) мање рафиниран, али подједнако узбудљив метод вокалне продукције", закључује Џона Перл. Поред изузетних певача, којих у ансамблу Les Cris de Paris има шеснаест, инструменталну пратњу изводе музичари који наступају на виолинама, виоли да гамба, виолончелу, виолонеу, гитари и теорби, харфи и оргуљама, који својом подршком, али и у самосталним инструметалним интерлудијумима пружају тренутке одмора и другачијег духа овом узбудљивом дискографском издању.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић