Антологија српске музике

Рођен 31. августа 1908. године у Београду, Милан Ристић је студије музике започео у Паризу, наставио их у Музичкој школи у Београду у класама Милоја Милојевића и Јосипа Славенског, да би их коначно завршио у класи Алојза Хабе на Државном конзерваторијуму у Прагу. Од 1945. године Ристић је радио као заменик главног уредника музичког сектора Радио Београда, а 1963. постао је музички саветник дирекције Радио-телевизије Београд. Године 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, док је у периоду од 1960. до 1962. године био на челу Удружења композитора Србије.

Како указује Властимир Перичић, Ристић је почео као поборник крајњег левог крила музичке авангарде тридесетих година - експресионизма Шенберговог типа и Хабиног четвртстепеног система. Прелазни период представљају прве послератне године у којима се Ристић обратио фолклорним изворима и инспирисао литерарним садржајима. Своја најзначајнија дела написао је у трећој, зрелој стваралачкој фази од 1951. године, у којој је његова композициона техника достигла зрелост, а музички језик се искристалисао у смислу неокласичног израза, обојеног импулсивноћу, оптимизмом, ведрином и хумором.

На почетку емисије слушаћете Ристићеву Свиту ђокозу, компоновану 1956. године. Дело је премијерно извео Симфонијски оркестар Југословенске радио-дифузије 18. марта 1957. године у Загребу, под управом Антонија Јанигра, а оно, како истиче Перичић, ванредно добро илуструје ону свежу, оптимистичку црту, својствену Ристићевој музици.

Након тога следи симфонијска поема Човек и рат, опус 17, из 1942. године. Како и сам наслов указује, дело је настало под утиском Другог светског рата и трагичних догађаја који су задесили читав свет. Премијерно је изведено тек 1967. године на Радио-Београду када је Загребачком филхармонијом дириговао Милан Хорват, а потом је представљено публици на концерту Београдске филхармоније и диригента Оскара Данона, који је одржан 4. децембра исте године.  

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић