Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Као прва премијера у недавно отвореној и након пожара од пре седам година реновираној згради Позоришта „Бора Станковић" у Врању, изведена је представа  Нечиста крв, а драматизацију славног романа Борисава Станковића начинила је Тијана Грумић чију каријеру драмске списатељице је, између осталог, учврстила и врањска инсценација њеног комада Кеплер 452Б, такође у режији Југа Ђорђевића.

Како коментарише Александaр Милосављевић, основно питање с којим се редовно суочава свака савремена инсценација било којег Станковићевог дела, свеједно да ли драме Коштана или његове новелистичке прозе, своди се на избор начина и сценских средстава којима ће, с једне стране, бити сачуване аутентичне пишчеве идеје, нужно одређене простором на који се односе и из којег извиру - дакле старим Врањем - али и како ће, с друге стране, бити спроведена актуелизација Станковићевих идеја. У споју ових елемената, Тијана Грумић чита и литерарно интерпретира Нечисту крв: њене драматис персоне, у зависности од својих позиција, каткад свесно, а понекада несвесно реагују на сложени скуп елемената које ће најчешће кожом, месом и нервима, а не разумом, детектовати као драматичну друштвену промену, као ново доба у којем им се ваља некако снаћи и, евентуално, наставити своје животе. Резултат је генеза мозаичке слике која уважава и репрезентује различите визуре, ставове, погледе на стварност, али и аргументе, а перманентно комбиновање дијалога и монолога, искораци из тока радње у коментаре и унутрашње рефлексије, стварају посебну врсту драмске динамике која се продуктивно рефлектује и на плану сценске радње. Осим тога, списатељица мултипликује лик Софке, а то не чини из екстраваганције или зато што јој је намера да прати процес одрастања и сазревања главне јунакиње, него да би редитељу, као и глумицама које тумаче ову ролу, отворила простор за развијање вишедимензионалног карактера лика.

Редитељ Југ Ђорђевић од самог почетка сугерише да стварност ликова ове Нечисте крви није јединствена, а располућеност света на који су они осуђени симболизује завеса од тила која дели позорницу на два дела (сценски дизајн Андреја Рондовић). Иза завесе је дом Софкине породице чије се богатство, као и углед, постепено круне, а испред је чаршија којој је задатак да завиди богатима и угледнима. Међутим, завеса ништа не крије, већ њена прозирност као да ствара перверзну воајерску позицију коју гледаоци деле с чаршијом од које ништа није могуће сакрити и која све врло добро зна. Перверзност је тим већа што ни чланови Софкине фамилије немају илузију да њихову интиму крију зидови који им опасују дом. Радња сценске приче се, дакле, одвија готово по моделу класичне грађанске драме, а наличје сјаја грађанства, као и код Станковића, у представи ће бити до краја огољено и подразумеваће екстремну суровост. Ништа мању од оне код, на пример, Ибсена, закључује Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.