Са београдских сцена

Репродуковаћемо снимак концерта Гудачког ансамбла Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије који је предводио виолиниста Сретен Крстић, одржан 1. фебруара у дворани Коларчеве задужбине у Београду. Овим концертом прослављено је 250 година од рођења Лудвига ван Бетовена, те су на програму била дела овог бечког класичара: увертира Егмонт и Прва и Пета симфонија, у аранжманима за гудачки оркестар које је начинио Сретен Крстић.

На почетку емисије чућете критички осврт музиколошкиње Ане Марковић која је о овом концерту рекла следеће:

„У овој посебној Бетовеновој години, на два и по века од његовог рођења, музичари чине посвећене осврте на његово стваралаштво, док на сцену ступају и додатни подстицаји у оживљавању његове музике у нашем времену. Виолиниста Сретен Крстић, са дугогодишњим искуством солисте, камерног музичара и концертмајстора велике Минхенске филхармоније, учинио је један сасвим посебан осврт. Крстић је партитуре Бетовенове Увертире за Гетеову трагедију Егмонт, и симфонија – Прве и Пете – прилагодио гудачком оркестру, и представио их публици у Београду, удружен са члановима ансамбла гудача Симфонијског оркестра РТС-а, придруживши се бројем као тридесет први, а држањем као први међу једнакима.

Пред слушаоцима, отворио се Бетовен истовремено као сасвим познат али и изненађујуће нов. У аналогној структури двеју симфонија, са изразито контрастним сменама сведених, дужих звучања и бурних, вртложних продора, слушалац је заправо само настављао да прати принцип у који су га извођачи позвали снажном, карактерном Егмонт увертиром. За њу је и Гете нашао речи хвале, а био је иначе врло уздржан да охрабри неукротиву стваралачку личност свог млађег савременика. Искричавост и агилност струна, жица и гудала, пробијала се до слушалаца у светлуцању лакованих врхова, и њиховом усклађеном њихању, бржем или споријем, мирном или ужурбаном. Више од половине ансамбла било је састављено од виолина, распоређених дубоко, до позадине виола, сталожених и поузданих. У противтежи, нагињала су се самосвесна виолончела, расположена да нас увере у свако мајсторство које су припремили и нестрпљиви да изазову дивљење. Углађено господство контрабаса, мирних и благонаклоних, уздизало се изнад тог мноштва, попут чувара. Сталожена рука концертмајстора руководила је оркестром, и у звуку и у одзвуку, као да истовремено на њему свира. Гудалом, својом диригентском палицом, извлачила је контрапунтске гласове као иглом кроз ткање украшено везом, напетости умиривала споро спуштајући отворен длан.

Са дугим трајањем у меморији музичких заљубљеника и професионалаца, уз природне претпоставке о томе шта ће се зачути следеће, која фраза, који акорд, овом приликом, у музици Бетовена, одигравала се једна, све уноснија, игра између гудача и публике, јер је сама музика измицала претпоставкама. Деонице из других оркестарских група заступљених у интегралној оркестрацији, дрвених и лимених дувача и тимпана, преузели су у овој прилици одговарајући гудачки инструменти по сличности у регистрима; међутим, при томе је остајао посебан изазов, да се очувају пуноћа звука и препознатљив волумен дела. Ту се мајсторство аранжирања заиста могло да укаже публици. Широк динамички распон, велика палета варирања нијанси и боја у истоврсним инструментима, правовремене и ефикасне динамичке размене, исвираност дугачких фраза, чистота контрапунтског надигравања, готово без изузетка – прецизност у брзом низању тонова кратког трајања, чинили су да се, као кроз неки посебан филтер, у посебној боји d' archi, представи Бетовен онако како је гудачки еснаф одлучио да му се посвети. Публика је посебним аплаузима одвајала део по део овог свечаног поклона, пратећи динамику у којој би се сваки став завршио: снажно, као одушевљени tutti-јем, или као застали у медитацији, после лаганог смирења.

У тој игри, крајње зачуђујуће, на тренутке би исијавали светлаци, мали наговештаји о композиторима који су у временима после Бетовена, градили наша музичка искуства. Као позорница за те тајанствене моменте, за нијансу су успоравани сегменти музичког тока. Уз амалгам првих виолина и виолончела, зачује се тихо и истрајно треперење у виолама, као да се пред лаганим кораком, иза дрвећа указује светлуцање мирног језера; у том трајању, испољио би се неки неочекиван, неодређен али присан призвук. У искораку ка мистерији, коју само посвећеници инструментима познају, уз сате, дане и године проведене са њима, уздигнут је горостас Бетовен, али и та префињена метеорска прашина из искуства у извођењу дела Прокофјева, Дебисија, Шостаковича. Где онда престаје Бетовен? Како овде делује, Бетовен остаје отворен времену, а време, отворено, нама је дато. То поручује свечана посвећеност сваком тону, свакој деоници, изнесена из срца гудачког ансамбла, под руком искусног маестра, великом Бетовену у част."

Уредница емисије: Јелена Дамјановић