Бетовен и политика

Бетовенов однос према аристократији био је амбивалентан: с једне стране, како сазнајемо из писама и других личних документа, Бетовен је стицање друштвених и економских привилегија рођењем сматрао неправедним и незаслуженим, али је, с друге стране, одржавао присне односе са појединим аристократама, што је у великој мери одређивало његове политичке позиције.

Надвојвода Рудолф Аустријски био је један од тројице Бетовенових заштитника који су се уговором обавезали да му од 1809. године исплаћују ренту, под условом да остане у Бечу; он је уједно био и једини од тројице композиторових мецена који је остао на својим позицијама и након финансијске кризе изазване Наполеоновим ратовима. Бетовен је надвојводи Рудолфу посветио четрнаест композиција, укључујући опусе попут Мисе Солемнис и Петог клавирског концерта у Ес-дуру под називом Емперор. За разлику од поменутих, песме из 1809. нису биле публиковане, већ су извођене у кругу Бетовенових и Рудолфових пријатеља, те су својеврсно сведочанство о блиском приватном односу композитора и мецене.

Наполеонови ратови изнедрили су хероје-војсковође на свим странама, те је у њихову част настало низ пригодних и политички обојених композиција. Италијански композитор Луиђи Керубини је у овом периоду своје композиторско умеће ставио у службу Француске републике и у Посмртној химни опевао сећање на генерала Луја Лазара Оша. Генерала Оша је револуција уздигла од обичног војника до носиоца највишег војног чина, а погинуо је 1797. године, приликом обављања дужности на источној граници на реци Рајни. Керубинијева Посмртна химна изведена је исте године у Паризу, приликом државних погребних свечаности. Седамнаест година након свечаности на којој је изведена ова Керубинијева композиција, у новембру 1814. године отворен је Бечки конгрес, што је такође био повод за настанак дела у част једног војсковође. Међу најпознатијим је остало Бетовеново оркестарско дело Велингтонова победа, или Битка код Викторије, посвећено војводи од Велингтона. Ову пригодну симфонију Бетовен је написао годину дана раније како би обележио победу британске војске предвођене Велингтоном над Наполеоновим савезницима у Шпанији и посветио је британском регенту, будућем краљу Џорџу IV. Иако иницијално замишљена као композиција за такозвани „механички" оркестар, Бетовенова концепција дела убрзо је прерасла ове оквире, те је у коначној верзији дело оркестрирано за необично велики састав у коме су значајно проширене секције лимених дувачких инструмената и удараљки: Бетовен је предвидео чак шест труба, као и специјалне ефекте, попут пуцња из пушака и употребу артиљеријске паљбе, што се у модерним извођењима дела изузетно ретко приређује. У еуфорији победничке Европе Велингтонова победа била је један од опуса на којима је Бетовен остварио највеће финансијске приходе, те композиција која га је начинила миљеником британске публике.

Државници који су се окупили на Бечком конгресу нису имали за циљ само да утврде европске границе након пада Наполеона, већ и да, у мери у којој је то било могуће, пониште тековине Француске буржоаске револуције и успоставе режим Рестаурације. У том духу, у току конгреса приређен је помен Лују XVI, француском краљу кога је револуционарна власт осудила за издају и погубила у јануару 1793. године. За потребе извођења реквијема ангажован је Зигисмунд Нојком, аустријски композитор изразито монархистичких политичких убеђења, који је посегнуо за партитуром коју је написао две године раније. Приликом прераде дела, најзначајнија интервенција била је додатак новог става, Оферторијума, који је писан са солистичком сопранском деоницом, намењеном Нојкомовој сестри, Елизи Нојком. Нојкомов Реквијем посвећен Лују XVI изведен је у бечкој Катедрали Светог Стефана 21. јануара 1815. године уз учешће двоструког хора са преко три стотине чланова и пред публиком која је укључивала бројне крунисане главе и државнике који су учествовали у раду Бечког конгреса.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић