Мајстори барока

У данашњој музичкој историографији уврежено је да се Париз и Беч истичу као велике музичке престонице XVIII века, а да се притом заборавља стожерна улога Напуља за развој музике раног класицизма и позног барока. Овај град је пре свега био водећи образовни центар Европе, захваљујући раду четири конзерваторијума на којима су се обучавали успешни музичари и композитори тог доба. Католичка контрареформација је свој успех у великој мери базирала на моћи музике унутар театрализације саме службе, тако да је потреба за музичарима била велика.

Занимљиво је напоменути да је управо у Напуљу и рођена реч конзерваторијум, а овим добротворним институцијама, под патронатом цркве, приступ су имали готово сви - од сиромашних, сирочади до оних који су могли да плате своје часове. Један од разлога успеха напуљских музичких институција лежи у томе што су биле отворене за ученике широм Италије и Европе, који су касније одлазили, популарно речено, „на све четири стране континента". Та пракса је била много проактивнија од венецијанских „оспедалеа" у којима су се образовале сиромашне девојке, које касније нису смеле нигде да оду и чија је професионализација у ствари била ефективно угушена, а преношење знања на друге делове Европе ограничено. Други фактор који је допринео популарности наполитанске музике и школског система, била је и „велика турнеја" северноевропске аристократије која је обавезно укључивала и Напуљ, одакле су одлазили пуни утисака и често са бројним партитурама у пртљагу.

Сва тројица композитора, чије ћемо мотете чути у емисији, имала су директну везу са напуљским конзерваторијумима, додуше различитог трајања и интензитета - Алесандро Скарлати је једно време радио у Санта Марији ди Лорето, Никола Порпора је предавао на овој институцији, али и на конзерваторијуму Сан Онофрио, док је Леонардо Лео био професор при славном Пјета деи Туркини.

У овој емисији осветлићемо жанр мотета за солистички глас и ансамбл која је била јако популарна у Напуљу у XVIII веку. У то доба конзерваторијуми су образовали најбоље кастрате и будуће највеће оперске звезде Европе и њима су посебно били намањени мотети које ћете ускоро чути. Наиме, све до касног XVIII века женама је било забрањено да јавно певају у католичким црквама, што је био разлог зашто је Ватикан охрабривао праксу кастрације. Најбољи начин да млади и талентовани кастрат започне каријеру био је да наступи на службама у Краљевској капели у присуству владарске породице или у капели Светог Ђенара, заштитника Напуља, у којој се два пута годишње одржавала служба ликвефакције крви, која до данашњег дана има култни статус међу становницима овог града.

Уместо кастратског гласа, овај репертоар данас изводе контратенори и контраалтови, који у овим партитурама наилазе на озбиљан задатак сучељавања виртуозитета и дубоких, чак и наглашених емоција.

Уредница Ксенија Стевановић